Ratluk – dobro poznata srpska poslastica kojoj se uvek obraduju pripadnici starije populacije, a u poslednje vreme sve je više i mladih koji je rado jedu. Jedina bombondžijska radnja koja pravi ove preuksune kocke nalazi se u ulici Gavrila Principa 14. u Beogradu. Mala radnja u samom centru Beograda unutra miriše na šećer, a naša ekipa je pokušala je da vam deo ambijenta i približi.
Možda vas zanima
Pre Drugog svetskog rata u prestonici je bilo oko 120 ovakvih objekata, ali danas je ona jedina zantaska radionica na teritoriji Srbije. U Vojvodini postoji još jedna radnja koja je starija od 100 godina, ali u njoj se ne pravi ratluk. Radnju je davne 1936. godine otvorio deda Branko, a 1982. godine nasledio ga je njegov sin. A sada u njoj rade njegovi unuci, čuvari tradicije, zanata i ukusa. To je već treća generacija koja izrađuje ove poslastice i kako ističu, svi oni su pratili ono što im je deda davno rekao a to je: Poštuj recepturu, poštuj alat, poštuj mušterije.
U ovoj bombondžijskoj radnji unuci se pridržavaju onog što im je deda ostavio u nasleđe, ali da bi zadovoljili mušterije moraju da dodaju još neke nove ukuse. Mlečna karamela je nešto što još uvek prave, jer je to bio dedin diplomski rad. a deda je pre mnogo godina radio sa 2 ukusa, a to su ruža i ruža sa orasima.
„Zanimljivo je to što je deda pre mnogo godina ratluk ubacio ratluk samo kao dodatak asortimanu. Ja čuvam cenovnik iz 1952. godine. To su neki proizvodi koji su sada prevaziđeni, ali uglavnom zato što mušterije nisu čule za njih. Ja ponekad kad imam vremena pokušavam da smućkam te neke stari stvari. To radim jer postoje i one mušterije koje se sećaju tih slatkiša“, kaže Živorad Bosiljčić, bombondžija.
Još jedan predratni ukus koji je deda rado koristio je bergamot. To je aroma koja je bila u rangu sa ružom. I dan danas ga koriste , samo su u svoj asortiman dodali još i orahe, vanilu, mentu, pistaće, lešnik, a u planu je i dodavanje badema. Sad trenutno imaju 14 različtih ukusa ratluka. Ne usuđuju se da dodaju još neki ukus zbog premalog prostora, ali ne žele ni da preteraju u tome, jer kako kažu njihov cilj je da prodaju ratluk sa dodacima i da zadovolje i penzionere i klince.
„Nekad su to bili ili smao klinci ili samo penzioneri, a danas nema razlike. Recimo imali smo mušertiriju koja je imala preko 100 godina i sam je dolazio u radnju da kupi ratluk. Zanimljivo je to što se on sećao svega kako je u bilo radnji kako je pričao sa dedom. Takođe, imali smo i mušteriju koja živi u inostranstvu i koja je pre više od 40 godina prošao pored radnje kada je išao trbuhom za kruhom. Tada mu je deda Branko dao kutiju ratluka i on mu je tada rekao ja idem dalje idem u svet“, objašnjava nam bombondžija.
Da nabave sirovinu, kažu da nije nikakav problem, ona je tu na dohvat ruke. Međutim, ono što ih pomalo brine je alat koji se više nigde ne može naći. Alat koji oni koriste u svojoj radni nalazi u antikvarnicama. Nakon Drugog svetskog rata mnogo alata je uništeno, a mnoge zanatlije nisu ni znale da pravilno koriste alat. Alat koji oni sada koriste je antika, a nema ga čak ni u inostrastvu. U radnji imaju ili ručno pravljene alate i neke stare koji nigde ne mogu naći.
Bombondžijska radnja se na istom mestu nalazi poslednjih 50 godina, a naš sagovornik se nada da će i duže posebno jer polaže nade u svoje naslednike.
„Još su mali, u godinama su kad ih je najteže usmeriti. Ali ne plašim se da neće prihvatiti. Dolaze u radnju i vole da pomažu. Nekada je to bio najveći problem da li ćete imati naslednika, ali danas to nije problem. Ja kad sam nasleđivao ovu radnju niko nije morao da me ubeđuje, nikad nisam razmišljao da radim nesto drugo. Ali danas je 21. vek i mi radimo po nekom drugom sistemu, po starom sistemu, ali svakako se ne plašim da li ću imati naslednike“, kaže Živorad.
Sagovornik:
Živorad Bosiljčić, bombondžija
Komentari