I Pekčanica, jedno od najvećih i najstarijih sela u kraljevačkom kraju, od polovine prošlog veka do kasnih osamdesetih godina delila je sudbinu gotvovo svih srpskih sela, naročito onih u brdsko-planinskom području. U gradove širom Srbije i bivših jugoslovenskoh republika, ali i zemlje u inostranstvu otišla je gotovo polovina stanovništva. Rade i Miroslava Rakić su sa kćerkama otišli u Ameriku, u grad Milvoki, kasnije u Čikago, ali zavičajne lepote, rodnu kuću, rodbinu i prijatelje nikada nisu zaboravili.
Možda vas zanima
Rade i Miroslava Rakić i pre odlaska u Ameriku u svom selu uživali su ugled dobrih domaćina, vrednih i čestitih ljudi koji su pristojno živeli, iznad proseka jednog seoskog domaćinstva. Bavili su se stočarstvom, voćarstvom i ratarstvom i nisu oskudevali ni u čemu. Pored uobičajenih seoskih radova Rade je bio aktivan u društvenom životu svog sela i opštine. Kao opštinski odbornik bio je pokretač mnogih značajnih akcija na komunalnoj izgradnji sela Pekčanice, Roćevića, Dedevaca i Lasca.
Na poziv Miroslavinih roditelja, brata i sestre, koji su ranije otišli u Ameriku, bračni par Rakić se odlučuje da okuša sreću u „u obećanoj zemlji preko okeana“, s čvrstom namerom da se jednog dana- kad kad steknu penziju i zbrinu decu- vrate u rodno selo. U Americi su radili naporno, naročito supruga Miroslava koja je prvih desetak godina imala po dva, nekada i tri posla, znajući da tako mora da bude dok se bar ne kupi kuća, školuju deca.
Od prvog dana dolaska Rade je maštao da obnovi svoje domaćinstvo u zavičaju, podigne plantaže voća, ogradi imanje, popravi pristupne puteve približno onom što je video u dalekom svetu. U tim namerama je imao veliku podršku svoje supruge i kćerki Vesne, Lele i Slavice, i njihovih porodica.
Supruga i kćerke preuzimaju obnovu domaćinstva
Zub vremena učinio je svoje te je obnov domaćinstva zahteva na desetine hiljada dolara i mnogo rada. Trebalo je obnoviti dve kuće od temelja do krova, zameniti dotrajalu vodovodnu i elektro instalaciju, iznova podići pomoćne objekte, nabaviti nameštaj, zatvoriti dvorište i imanje. Rad na preporodu svoje očevine Radu je pričinjavao veliko zadovoljstvo. Radio je s ljubavlju i mladalačkim entuzijazmom, baš onako, kako je često govorio, po svojoj želji i davno postavljenim ciljevima.
Međutim, smrt ga je zatekla u Čikagu, na početku započetih radova u Pekčanici, u svom domaćinstvu i imanju. Supruga Miroslava i kćerke Vesna Jablanović, Lela Đorđević i Slavica Kaplarević su brzo odlučile da nastave što je započeo njihov suprug i otac i ispune njegovu poslednju želju i amanet. Najstarija kćerka Vesna sa suprugom najviše su se posvetili radovima u nasleđenom seoskom domaćinstvu.
„Ja i suprug pre dve godine smo otišli u penziju, on nešto ranije, pa smo mogli da se angažujemo da uradimo ono što je bila želja svih nas. Sve je moralo da se popravi iz temelja, bolje reći iznova. Jedna kuća u dvorištu nije bila ni omalterisana, niti je ikada imala vodu, struju, stolariju… Danas sve izgleda nestvarno lepo i komforno u odnosu na ranije. Zatvorili smo dvorište i imanje i ovde bi mogle da lepo žive dve višečlane porodice. Mi ćemo nastojati da ovde svake godine provedemo po nekoliko meseci. Verujem da će i moje sestre,naročito kad steknu penziju, naći vremena da češće dolaze u zavičaj jer znam da to žele i pomno prate sve što je urađeno. Žarko bi želela da i majku vidim ovde ali zbog godina i narušenog zdravlja teško se odlučuje na dalek put“, kazuje Vesna Jablanović, najstarija Radova i Miroslavina kćerka.
Sve vreme uz Vesnu je bio suprug Rade, takođe Kraljevčanin poreklom, koji ne skriva zadovoljstvo sadašnjim izglednom rodne kuće njegove supruge i njenih sestara.
„Ja sam pre odlaska u Ameriku nekoliko godina živeo u Pekčanici u domaćinstvu tašte i tasta koji su ranije otišli u Milvoku,kasnije u Čikago. Zavoleo sam ljude u Pekčanici, upoznao mnoge u okolnim selima. S mnogima sam sarađivao i ni sa kime nisam imao nijedan nasporazum. Nastojao sam da budem dobar i domaćin i gost, da čuvam ugled kuće u kojoj sam živeo i mislim da sam u tome uspevao. Imam kuću u Čikagu, tamo mi živi starija kćerka s porodicom i nastojaću da vreme provodim i ovde i u Americi“, priča Rade Jablanović.
Tokom ovog leta dolazak u Pekčanicu su planirale i Vesnine mlađe sestre Lela i Slavica sa svojim porodicama. Poručuju da željno čekaju da vide rodnu kuću u novom i mnogo lepšem ruhu,da podele međusobnu radost i sreću što su ispunije očevu poslednju želju koju je nosio u sebi više od četiri decenije.
Komentari