Ljubana Borojevića iz Morovića povezao sam do Šida gde je trebalo da preuzme auto sa poporavke. Reč po reč i naš razgovor se polako razvijao. Saznao sam da je pre 30-ak godina zamenio svoju kuću u Slavoniji gde je do tada živeo za kuću u Moroviću ali i nakon toliko vremena, kaže, nije se još navikao. Njegovo domaćinstvo bavi se isključivo poljoprivredom. Poseduje 5 hektara zemlje i čitava proizvodnja je podređena stočarstvu. Ranije je tovio junad i bikove, kasnije svinje i živinu a sada kaže ne može da preživi od poljoprivrede već mora da ide u nadnicu.

Ljuban ima 66 godina i teže se snalazi sa internetom pa mu to pravi teškoće jer sada mora da se prijavi na E agrar kako bi ostvario subvencije.Kaže da je već tri dana išao u Šid od ustanove do ustanove, ali nije uspeo da završi posao oko prijave. Njegovo razmišljanje je da bi bilo mnogo bolje da tri službenika iz Šida dođu u njihovo selo nego da stotinak poljoprivrednika iz Morovića danima obijaju pragove raznih ustanova u Šidu ali za to niko nema razumevanja. Kaže nas seljaka se sete samo kada treba da se ide u rat ili kada su izbori a kada treba da nam se pomogne onda nismo važni za državu.

Mladi sve više napuštaju sela u potrazi za poslom

Do nedavno je prodavao mleko koje pomuze od svojih krava, imao je osamnaest kupaca, ali sada više od njega niko ne kupuje jer u prodavnici imaju mleko u svako doba dana a on nema frižidere i zamrzivače da to mleko čuva.

Kaže da je Morović bogato selo,  nekada je imalo preko dve hiljade stanovnika a danas se taj broj prepolovio. Mladi beže iz sela u potrazi za boljim životom. Kaže da ni kada je bio rat i kada su ljudi znali gde idu nisu u ovolikom broju napuštali svoju zemlju kao što to rade sada. “Nema ljudi, nemaš kome da prodaš… , sin me zove da dođem u Nemačku da tamo zaradim neki dinar, ali gde da idem u ovim godinama, bio sam jednom šest dana i, ma to je gore od robije, ne znam jezik, nikoga ne poznajem ma nije to za mene“….

Socijalna pomoć kao jedina opcija

A nije mu lako ni ovde, jer se brine kako će kada nije uplaćivao za penziju pa mu sada savetuju da zemlju pokloni državi i da se razvede od žene jer tako može da dobije socijalnu pomoć od trinaest hiljada dinara mesečno ali to nije za njega, kaže „ceo život sam živeo pošteno, zar sada u ovim godinama da se bavim nečasnim radnjama.“

Veseo je Ljuban iako ga teška muka pritiska, sam za sebe kaže da mu je Bog dao snagu i zdravlje ali kada se delila pamet da nije baš bio izdašan.

I tako stigo smo mi do majstora koji mu je popravljao auto… Ljuban mi se najljubaznije zahvalio, pozdravili smo se i nastavili dalje svako svojim putem, Ljuban sa svojim brigama a ja bogatiji za jednu iskrenu priču i životno iskustvo seljaka iz Srbije.