Stevana Vidanović iz Velikog Sela kraj Pirota u avgustu će napuniti 100 godina. Ona je krepka i čila, a sama kaže da su je takvom održali umerenost i ljubav prema ljudima i rodnom mestu.
Možda vas zanima
Istorija svakog sela na našim prostorima odvijala se kroz rat, glad, mir i blagostanje. Tako je bilo i u Velikom Selu koje se nalazi 8 kilometara od Pirota i danas ima oko 250 stanovnika. Stevana Vidanović čuva istoriju svog sela u sećanju dugom ceo jedan vek. Rođena je, kako joj je majka rekla, u petak pred Gospojinu 1917. godine. Stevana tvrdi da je najstarija u svom selu i okolini i da se, uprkos godinama, oseća odlično. Njena ćerka, Jelica Dimitrov, potvrđuje da baku, osim zdravlja, odlično služi i pamćenje.
„Ona zna sve u Velikom selu, Malom Jovanovcu, Velikom Jovanovcu, Krupcu… Sve ih po imenu poznaje. Ne može da omane. Ja nikoga ne pamtim niti znam bilo koga, a ona sve zna. Čudo božije kakvo pamćenje ima“, kaže Jelica, na šta Stevana odgovara: „U toj sam zajednici živela i znam sve: i rođake, i komšije, i prijatelje. Ne mogu da ih zaboravim.“
Čovek ne bi trebalo da se ičega lišava, ali je umerenost u hrani i piću garant zdravlja i dugovečnosti.
Baka Stevana se kreće sama, uz nadzor ćerke koja je brigu o majci preuzela na sebe. Krepka je i čila, začuđujuće za godine koje ima. O njenom zdravlju više brinu drugi nego ona sama. Ne da se, kaže, a i ne može da sedi mirno dok ne vidi malu baštu pored kuće i ono što u njoj raste. To je ono što joj pričinjava radost i u čemu uživa.
„Milo mi je da idem u baštu, da vidim paradajz, luk, papriku što su posadili. Kakav je lep luk bio ove godine! Posadila je i boraniju moja ćerka. Ja pođem niz stepenice, a ona viče: ’Mama, gde ćeš tamo?!’ Ma idem da vidim boraniju kako raste, da li je uspela. Krećem se sama, ali mi ne daju da idem niz stepenice, da ne padnem. Kažu mi da sedim na terasi. I ja sedim“, kaže Stevana. Njena ćerka uz osmeh tvrdi da to nije baš tako: „Ne dam joj da silazi dole, stara je, strah me je da ne padne i povredi se. A kada me nema, kad odem na groblje ili na pijacu, ona ipak siđe. Ne sluša baš kao što kaže.“
Baka Stevana podelila je sa nama recept za dugovečnost: Čovek ne bi trebalo da se ičega lišava, ali je umerenost u hrani i piću garant zdravlja i dugovečnosti.
„Ništa me ne boli, jednem, pinem, spavam i sedim. Ovo je moja flašica rakije. Ujutru popijem malo, koliko može da stane u čep. Kusnem kašičicu slatka, pa uzmem gutljaj rakije. Nikako preko mere. Pijem i pivce posle ručka, ali kad pijem rakiju, pivce ne pijem. A kad popijem, to je samo čaša. Pitaju me zašto da otvaraju pivo kada ne popijem celo. Ja im kažem da mi je tako dobro, uz jelo jednu čašu i kraj.“
Veliko Selo nastalo je još pre dolaska Turaka u ove krajeve. Zbog povoljnog položaja uz samu obalu Nišave i plodnog zemljišta, napredovalo je u veliko naselje dobrih i veselih domaćina. Ipak, za njenog veka tu se mnogo toga promenilo, kaže Stevana.
Ovo je moja flašica rakije. Ujutru popijem malo, koliko može da stane u čep. Kusnem kašičicu slatka, pa uzmem gutljaj rakije.
„Još kako se promenilo. Seoska slava su Duhovi. Kako je selo bilo veselo… Muzika, trubači od kuće do kuće… A sada je tiho. Slava je bila, nije se ništa čulo – niti muzika niti galama. Dođu ljudima gosti i – ćutanka. Jednu, pinu i idu. Nema mladih ljudi i to je tužno.“
Kako su propala visočka sela – mleko 5 krava hrani stanovnike 4 sela
Baka Stevana je mnogo toga videla i doživela za svojih sto godina. Ono što nikada kod sebe nije promenila je požrtvovanost prema deci i teškom radu. Kaže da je, kada je bila mlađa, prelazila i po 20 kilometara dnevno – pešice: „Sve sam videla – ratove i mir, blagostanje i oskudicu. Dobro i zlo. Tu sam se rodila, tu sam živela i udala se. Kada mi se ćerka udala u Dimitrovgrad, pešice sam odlazila kod nje. Stavim cedilo na leđa, unutra dimljeno meso, povrće, sve što imam. U rukama baloni sa mlekom i vinom. Ćerka mi kaže da je bolje da me nije imala, da se ne bih mučila. A za mene to nije bilo ništa. Idem i vratim se u jednom danu.“
Vremena su se promenila, društvo je napredovalo, baka Stevana danas uživa u pažnji porodice i koristi sve blagodati civilizacijskog napretka. Ono što je u njoj ostalo isto kao i u vreme kada je bila devojčurak je velika ljubav prema Velikom Selu.
„Kada je zet sve odužio, kupio je velika kola. Kaže mi: ’Ajde, babo, doteraj se, idemo u Veliko Selo.’ Kada stignemo do mosta preko Nišave koji deli Veliko Selo od Malog Jovanovca, on mi kaže: ’Babo, što si se toliko nasmejala? Vidiš Veliko Selo?’ A ja mu odgovaram: ’Pa rodila sam se tu. Volim ga. Kako ti – rodio si se u Odorovcima pa kada pođeš nagore i ti se nasmeješ.’ Svako voli svoje rodno mesto“, zaključuje Stevana, najstarija stanovnica Velikog Sela.
Sagovornice: Stevana Vidanović i Jelica Dimitrov iz Velikog Sela
Foto: Gordana Simonović Veljković
Komentari