Vlasina je visoravan na jugoistoku Srbije, blizu granice sa Bugarskom. Smeštena je između planinskih venaca Čemernika, na zapadu, Plane i Koluničkog Rida, na istoku na nadmorskoj visini 1160 – 1.460 m. Ovde smo sreli baku koja već generacijama sa svojom porodicom pešači ovim krajolikom, a ovoga puta je zajedno sa svojim sinom i unukom naletela na našu ekipu. Nismo mogli da odolimo a da ih ne upitamo ponešto o pečurkama, ovom kraju i ljudima koji tu žive.

Oni već godinama šetaju istim krajem i beru pečurke. ovog puta su poveli i pripadnika mlađe generacije da mu pokažu kako to izgleda. Ova baka brda iznad Vlasotinca, ali i pečurke poznaje kao svoj dlan, a možda i bolje. Ko god ide sa njom nema potrebe da brine da li će ubrati pravu pečurku, jer ona na ovim poljima odrastala i od malih nogu zajedno sa svojim dekom brala pečurke koje nazivaju ljutaje.

Ove pečurke nose naziv ljutaje jer kada se polome na pola iz njih teče mleko koje ima ljutkast ukus. Zato smo morali da ih pitamo kako se ona sprema. Oni su nam rekli da tu nema nikakve nauke. Dovoljno je da naseckate ove pečurke, malo crnog luka i to propržite, zatim dodate jedno ili dva jaja. Sve to začinite hladnom izvorskom vodom ili možda domaćom ljutom rakijom. Rekli su nam i da ponekad naiđu na divlje borovnice i da rado uberu. 

A mi smo onda produžili dalje i na putu ka Čemerniku naišli na jedno potpuno napušteno i zaraslo groblje. Ako ništa drugo, na ovom kratkom putu saznali smo koji su nam sastojci potrebni za dug i srećan život. Pečurke, luk beli ili crni, hladna izvorska voda, za neke domaća ljuta rakija, čist vazduh i malo bezazlenog humora. Šta nam treba više od toga?