Prema poslednjem popisu stanovništva, u seoskom stanovništvu starosti od 20 do 60 godina ima 70.000 žena manje u odnosu na broj muškaraca. To ne čudi ako se ima u vidu da seoske žene spadaju među najmarginalizovanije grupe, ne samo u Srbiji, već i u celom svetu. Milinka Nikolić (62) iz sela Temska kod Pirota jedna je od onih žena koje dižu glas protiv nepravde i angažuju se na poboljšanju položaja seoskih žena kroz političko i aktivističko delovanje.
Možda vas zanima
Milinka Nikolić, po profesiji učiteljica muzike, živela je u Beogradu i u Bolonji. U Temsku, selo njenih roditelja, vratila se pre desetak godina zbog majke. I ostala je tu: registrovala gazdinstvo, napravila etno-kuću, malu baštu u kojoj sadi povrće rukovodeći se principima organskog uzgoja.
„Dok se nisam vratila, mislila sam da je Temska bogato selo. Jedan od prvih poslova koje sam uradila bila je socijalna karta sela. Morala sam da uđem u svaku kuću, i tek sam tada videla kako ljudi žive. Ovo je selo staraca. Mnogi su bez ikakvih prihoda ili primaju samo poljoprivrednu penziju od 8.000 dinara. Čitave porodice žive od tih para, ono što proizvedu – to jedu. Ima i onih koji ne uključuju svetlo da ne bi trošili struju”, opisuje Milinka život na selu u planinskom području jugoistoka Srbije.
Seoske žene su jedna od najranjivijih grupa kada su u pitanju jednake mogućnosti ostvarivanja ljudskih prava u svim oblastima javnog i privatnog života. Kućni rad, briga o deci i starima na selu gotovo se u potpunosti prepušta ženama. Tome se dodaje i rad u poljoprivredi, ali ništa od toga im ne obezbeđuje prihode.
U našoj zemlji žene čine 55% nezaposlenog ruralnog stanovništva i 74% neplaćenih pomažućih članova poljoprivrednih gazdinstava.
„Ima mnogo udovica, pretežno su to stare žene, mada ima i dosta radno sposobnih. One su uglavnom nezaposlene, među njima je mnogo žena iz `Industrije odeće 1. maj`, koja je otišla u stečaj. Žene ne mogu da ostvare penziju niti socijalna primanja, pa su prinuđene da se bave poljoprivredom, a tome se teško prilagođavaju. Mnogo njih živi bez primanja”, govori Milinka o ženama u selu Temska.
U našoj zemlji žene čine 55% nezaposlenog ruralnog stanovništva i 74% neplaćenih pomažućih članova poljoprivrednih gazdinstava. Žene iz seoskih područja su osam puta zastupljenije u neformalnoj zaposlenosti od žena iz gradskih područja (5,5%). Njima je otežan pristup zdravstvenim, obrazovnim, socijalnim i drugim uslugama, finansijama i drugim resursima i nasleđivanju gazdinstava i druge imovine.
„U seoskoj porodici ceo teret je na grbači žene. Mora da sluša svekrvu, muž je glava porodice i njegova je reč prva i poslednja. One rade i muške i ženske poslove. Muškarac je administrator, a žena operativa. Mali je broj onih koje raspolažu novcem. Iako su na poslu od jutra do sutra, većina njih novac za sve potrepštine mora da traži od muža. U Temskoj sam upoznala ženu od 80 godina koja nikada nije imala novac u rukama. Rekla mi je da ne zna kako izgleda 10, kako 100, a kako 1.000 dinara”, kaže Milinka.
U seoskoj porodici ceo teret je na grbači žene. One rade i muške i ženske poslove.
Stil života žena na selu je pretežno tradicionalan i patrijarhalan. U ovakvim sredinama smatra se da politika nije ženski posao. Ona bi trebalo da bude domaćica i majka, a politiku da ostavi muškarcima. Taj odnos se menja, smatra Milinka, koja se od pre osam godina aktivno bavi politikom u stranci liberalne opcije.
„Pre mene nijedna žena nije prisustvovala zboru ili savetu mesne zajednice. Prva sam koja je zakoračila tamo kada su me pozvali da sredim knjige. U početku sam imala utisak da muškarce nervira moje prisustvo, ali smo posle počeli lepo da sarađujemo. Danas su žene u prvom redu kada je zbor mesne zajednice, zainteresovane su za politiku, ima seoskih žena na listama za odbornice Skupštine opštine Pirot. Ipak, još je mnogo onih koje ne idu samostalno na glasanje, glasaju za one za koje im se kaže da glasaju i ne odlučuju ni o čemu”, govori Milinka o političkom angažmanu žena.
Poučena iskustvom koje je sticala u Beogradu i Bolonji, Milinka je inicirala osnivanje Udruženja seoskih žena „Temštanka“. Iako više nije u udruženju, sa ponosom govori o uspehu Temštanki koje su za relativno kratko vreme postale poznate po veštini pripremanja tradicionalnih jela staroplaninske kuhinje.
„Udruživanje je važno jer su žene jedna drugoj podrška. Ipak, ako nešto neko sa strane ne uradi za njih, nema ništa. Nisu sigurne u sebe, ne mogu same. Počele su da se bave seoskim turizmom, ali im je potrebna bolja promocija. Potrebno ih je edukovati, dovoljan im je primer, podrška, one brzo prihvataju novine koje mogu da im pomognu. Treba im pomoći da razviju veštine kako da organizuju proizvodnju. Dobre su domaćice, ali ih je neophodno naučiti praktičnim veštinama kao što su računovodstvo, osnove tržišta, marketing…“
„Pokrivenost seoskog područja zdravstvenim ustanovama je nezadovoljavajuća. Većina žena mora da putuje u grad radi specijalističkih pregleda i kupovine lekova, za šta često nemaju novca niti vremena. U jugoistočnoj Srbiji samo 20% sela ima ambulantu. Informisanje seoskih žena takođe predstavlja veliki problem“, kaže Milinka.
U Temskoj sam upoznala ženu od 80 godina koja nikada nije imala novac u rukama. Rekla mi je da ne zna kako izgleda 10, kako 100, a kako 1.000 dinara.
„Žene na selu nemaju vremena da prate vesti i traže informacije koje su im neophodne. Upoznala sam jednu koja je registrovala poljoprivredno gazdinstvo, a nije znala da treba da plaća socijalno i zdravstveno osiguranje. Bila je zgranuta kada je na kraju godine došao nalog da se to plati. Ranije je bilo mnogo žena bez zdravstvenog osiguranja, sada je bolje. One ne znaju šta im sve pripada. Vodila sam žene bez prihoda i imovine u Centar za socijalni rad i oni su im pomogli da ostvare prinadležnosti. Trebalo bi da znaju na šta imaju pravo.“
Pored politike i aktivizma, Milinka se bavi ribolovom i vodi Sportsko-ribolovni klub „Sidro“. Bila je jedina članica ribolovne reprezentacije Srbije i članica Stručnog tima na Olimpijadi u ribolovu u Portugalu 2006. Ovaj sport je u tradicionalnim sredinama rezervisan za muškarce, pa njen angažman na ovom polju u početku nije nailazio na razumevanje seoskog stanovništva.
Žene u Temskoj su mi se smejale kada sam išla na pecanje, a sada su njihove unuke članice ribolovnog kampa koji organizujem, vešte su u pecanju i postižu dobre rezultate.
„Za moje Temštane bilo je neshvatljivo da se žena bavi ribolovom. U početku, kada sam išla na reku, oni su govorili: ’Te đu domaćica, udrvila štap, mesto da si sedi kući i čuva muža’. Žene u Temskoj su mi se smejale kada sam išla na pecanje, a sada su njihove unuke članice ribolovnog kampa koji organizujem, vešte su u pecanju i postižu dobre rezultate”, sa osmehom se seća prvih odlazaka u ribolov na Temštici.
Milinka Nikolić sada radi sa decom, podučava ih ribolovu i ekologiji, organizuje čišćenje obale reke Temštice, promoviše ribolov i zdrav način života. Osnovala je još jedno žensko udruženje, „Zlatne ruke Stare planine“, sa kojim promoviše tradiciju pirotskog kraja i odlučna je da pomaže ženama i inspiriše ih kako bi menjale svoj život u teškim seoskim uslovima.
Autor: Gordana Simonović
Komentari