Vekovima su ljudi u Vojvodini gradili kuće od prirodnih materijala koje su se generacijski nasleđivale. Iako se čini da su zemlja, trska i slama u potpunosti izostavljene u savremenoj gradnji, postoji tendencija da izgradnja kuća od ovih materijala ponovo zaživi, što i ne čudi, kada se uzmu u obzir sve njihove pozitivne karakteristike, kako na zdravlje ljudi, tako i na životnu sredinu.
Arhitekta Dragana Kojičić sa radošću i entuzijazmom ulaže napore da prirodni materijali ponovo postanu sastavni deo građevinarstva. Osnovne studije je završila na Univerzitetu u Novom Sadu, specijalizaciju za zemljanu arhitekturu u Grenoblu, u Francuskoj, a nakon toga su usledile godine praktične primene stečenih znanja na raznim mestima. Usmerile su je studentske prakse u Siriji, Kolumbiji i istočnoj Africi, nakon čega se vraća u Srbiju, gde prema njenim rečima istovremeno počinje da širi stečena znanja i uči o našim tehnikama gradnje i njihovim specifičnostima.
Možda vas zanima
„Ono što me je navelo da se bavim izgradnjom kuća od prirodnih materijala je želja da se spoje lokalna, skoro zaboravljena znanja, lokalni materijali i današnje potrebe za udobnošću i komforom. U početku je, kako to obično i biva, bilo veoma teško, sve se odvijalo sporo, ali je preovladala moja ljubav prema ovom poslu, koji je postao moj način života“, govori Dragana.
Stogodišnja ljubav prema Velikom Selu
Materijali koji se upotrebljavaju za gradnju su zemlja u svim oblicima i za sve namene: od poda do plafona, drvo, trska, pesak, šljunak, kreč, slama, pleva, jutani džakovi, staklene flaše. Tamo gde nije moguća upotreba prirodnih materijala, kao na primer u hidroizolaciji, koriste se materijali poput kondora i bitumena.
„Prvo, veoma je bitno da poštujemo i razumemo okruženje u kome gradimo, a to se danas često zanemaruje, pa se javljaju ljudi sa idejom da, na primer, grade zemljom i slamom tamo gde se ovi materijali ne mogu naći, a to nema smisla. Takođe, graditi tehnikama koje nisu svojstvene ovom području je jednako problematično. Primer za to su kupole, koje se kod nas nisu gradile od zemlje, jer je previše kiše i snega. Osnovni princip gradnje zemljom jeste da se kući obezbede dobri temelji, odnosno dobra hidroizolacija i krov. Kad je taj uslov zadovoljen, zemljani zidovi mogu biti večni“, objašnjava ona.
Prema rečima Kojičićeve, poslednjih decenija svi u svetu postaju svesniji da smo iscrpeli većinu resursa i da je neophodno pronaći alternativna rešenja. Ona u većini slučajeva nisu ništa drugo do upravo lokalni resursi koje imamo na raspolaganju, od materijala, preko tehnika gradnje karakterističnih za ovo područje, do znanja koja su se vekovima prenosila na ovim prostorima, a koja poštuju reljef, klimu i prirodne pojave.
„Prirodni materijali se obično nalaze na licu mesta, pa ne koštaju mnogo, a nema ni troškova transporta. Oni su zdravi, topli, nemaju nikakva štetna dejstva, a u izgradnji može da učestvuje cela porodica i daju nam mogućnost da se kreativno izrazimo. Pored toga, slama i trska su odlične za toplotnu izolaciju, a zemlja ima termalnu masu i sposobnost termoregulacije okoline, iz razloga što upija višak vlage pa ga po potrebi oslobađa. Zato kažemo da kuće od zemlje dišu“, navodi naša sagovornica.
Iz ličnog iskustva: „Poljoprivreda nije industrija“
Ona dodaje da ukoliko se poštuje materijal i osnovni principi zemljane gradnje, ovakve građevine mogu da traju vekovima. O tome svedoče i delovi Kineskog zida i prvi soliteri u Jemenu, koji su stari 500 godina. A najlepše od svega je to što se, kada se njihov „životni vek“ završi, vraćaju zemlji.
Dragana Kojičić se bavi gradnjom od prirodnih materijala u selu Mošorin, koje pripada opštini Titel. Kako kaže, ovo mesto je njen izbor zbog blizine Titelskog brega, Tise i relativne očuvanosti tradicionalne arhitekture. Kako je odrasla u gradu, to je bilo prvo selo u kojem je duže boravila. Upravo na toj lokaciji organizuje Mošorinsku radnu akciju, skraćeno MORA, koja okuplja sve one koji su zainteresovani za zemljanu gradnju.
„MORA je nastala kao potreba da zajedno radimo, isprobavamo i unapređujemo tradicionalne tehnike gradnje, kao i da nalazimo neka drugačija rešenja. Prvo su u ovim akcijama učestvovali članovi porodice i bliski prijatelji, a danas su to učesnici sa raznih strana, uglavnom iz Srbije, ali i bivših republika. Nekada su sve radionice bile pod ovim imenom, a onda smo, iako su radionice od proleća do jeseni, odlučili da svake godine organizujemo školu zemljane arhitekture. MORA 2018, osma po redu, biće održana početkom septembra i biće lepa kombinacija blatnih i krečnih maltera i drvenih elemenata“ , govori Kojičićeva.
Prema njenim rečima, na početku je mali broj građana bio zainteresovan za ovakvu gradnju, ali se sada sve više njih odlučuje za obnovu starih kuća, odnosno gradnju novih od prirodnih materijala.
Upotreba prirodnih materijala nam pruža mogućnost da gradimo u „sopstvenoj režiji“, to jest da sami, na zanimljiv način kreiramo svoj dom, u skladu sa svojim potrebama i željama. Osim toga, to može da bude i sjajna prilika da okupimo članove porodice i prijatelje, i zajedno uz druženje sprečimo da ovaj tradicionalan tip gradnje, koji je deo vojvođanske tradicije, „padne u zaborav“.
Komentari