Povratak korenima nije jednostavan, ali je moguć i izvodljiv uz malo volje i edukacije. Na primeru Gazdinstva Đorđević, vidimo da je osećaj samostalne proizvodnje iskonski instinkt u čoveku, a pametnim odabirom sorti može se postići i konkurentnost.

Osim što je kao đak na selo odlazio tokom raspusta, a kasnije na odmor i tokom vikenda, Miloš Đorđević, ekonomista po struci, koji živi i radi u Pančevu, do pre četiri godine drugih dodirnih tačaka sa poljoprivredom nije imao. Sve se promenilo kada se njegov otac, nakon odlaska u zasluženu penziju, vratio na porodično imanje u selo Šutci nadomak Ljiga. Danas je to priča Gazdinstva Đorđević.

Od tada do danas na Miloševoj dedovini mnogo toga je drugačije. Kako sam kaže, nekada nije znao razliku između pluga i drljače, a sada uči tajne poljoprivrede, ore, seje, skuplja seno, gaji povrće…

”Čovek ne može da pretpostavi čime će se baviti. Mene sada zanima poljoprivreda i uspevam da je uklopim sa drugim obavezama.

Jako je zanimljivo i čovek se prosto ''navuče'' na taj osećaj, da sačuva ili proizvede neko seme koje je bilo decenijama ili vekovima tu oko nas, a kada dobijete proizvod od toga i date ga svojoj deci to je fantastično

Miloš Đorđević

Priseća se prvih dana kada je sa ocem počeo da krči imanje. Želeli su, kako kaže, da nešto gaje, ali da to ipak nisu ratarske kulture sa kojima u drugim krajevima Srbije proizvođači postižu prinose sa kojima se nije moguće takmičiti.

Tako su svoje mesto na površini od devet hektara zauzeli ječam, kukuruz beli osmak i leblebija. Na okućnici je plastenik u kojem sazreva beli krastavac, paradajz jabučar, paprika i drugo povrće, pčelinjak sa tridesetak košnica, plantaža lešnika, zasad aronije.  Uz podršku i nadzor udruženja ”Okvir života” iz mioničkog sela Paštrić, formira voćnjak u kome će plodove donositi pedesetak starih sorti jabuka, šljiva, krušaka i drugog voća u okvirus Gazdinstva Đorđević.

Za sopstvene potrebe jesenas su uhranili i pet tovljenika, a ovo ljiško imanje stiže i stara rasa koka – somborske kaporke.

”Ideja je bila da proizvodimo zdravu hranu, da otac ima čime da se zanima ovde, a onda je to preraslo u malo ozbiljniju proizvodnju. Cilj je bio da proizvodimo ono čega ima manje na tržištu i da time probamo da budemo konkurentniji. Pokušavamo da napravimo nešto što se može nazvati održivim domaćinstvom. Neko to zove samoodrživo, ja zovem samodovoljno, ali je princip, kako su ranije govorili stari,  da u varoš idu da kupe petrolej i so, a sve ostalo ima na imanju. To je neki krajnji cilj uz mogućnost dobiti prodajom svih tih proizvoda”, kaže naš sagovornik.

Do starih sorti dolazi u razmeni sa drugim proizvođačima. Pojedine je već umnožio. Kukuruz osmak će biti  ”noseća priča našeg gazdinstva, po čemu ćemo se truditi da budemo prepoznatljivi”, ističe Miloš.

Nabavio je seme crvenog i narandžastog kukuruza osmaka, a ideja je da proizvodi kukuruzno brašno. Kaže, da je ovaj proizvod vrlo lako prodati, ima sasvim solidnu cenu i ekonomsku isplativost kada je dobra godina.

”Do sada smo najviše ulagali, a i dalje je ovo, kako da je nazovem, subvencionisana poljoprivreda. Finansiramo je tetka, otac i ja od penzija i plata i to je još uvek formiranje cele priče. Ja mislim da bez tri do pet godina ulaganja nije moguće sve to uspostaviti, iako mi imamo svoju zemlju koja je praktično u komadu, sve je blizu i imamo velike uštede. Od mehanizacije praktično nismo imali ništa, ali smo u ovom periodu nabavili sve za obradu zemljišta, osim berača i kombajna, i sve radove od oranja, tanjiranja, setve, prihrane useva radimo sami i to pojefitnjuje proizvodnju”, navodi Đorđević.

Iz dana u dan sve više uči, pohađa kurseve. Savete, ideje i preporuke dobija od komšija i drugih proizvođača. Iz njegovog dosadašnjeg iskustva, kaže da je jako važno biti informisan i imati strpljenja, jer se planovi vrlo često menjaju.

”Nepredvidivo je kao što je i priroda nepredvidiva, i u tome jeste zadovoljstvo. Kada smo došli ovde otac i ja smo počeli da krčimo sve oko kuće, jer je prilično bilo zaraslo, ali smo shvatili da dosta toga možemo da iskoristimo u proizvodnji. Za ukorenjavanje rasada i voća koristim sitno seckane grančice vrbe koju imamo u dvorištu,  a slično je sa koprivom, ambrozijom, pirevinom. Za prihranu biljaka upotrebljavamo sve ono što je u prirodi, a možda u nekom trenutku smeta i neko bi to uništio. Ovo što mi radimo nije organska poljoprivreda, niti upotrebljavamo herbicide i pesticide u zaštiti bilja, ali koristimo prednosti koje imamo u prirodi”, ističe Miloš Đorđević.