Vreme je učinilo svoje ali i dalje radi kao da nije prošlo više od dva veka odkako je sagrađena. Svedok je burnih istorijskih događaja u gradu na Kolubari. Vremena su prohujala, onih koji su je sagradili više nema, promenila je puno vlasnika ali i u 21. veku u njoj se neprekidno okreće vodenički kamen.
Ilovačića vodenica, jedna je od retkih u okolini Valjeva u kojoj se brašno melje na tradicionalan način. Prvobitno se nalazila na izlazu iz stare čaršije Tešnjar na Kolubari a od 1989. godine na reci Gradac.
Možda vas zanima
„Noseće grede i kamenovi su najstariji, a sve ono što je bilo dotrajalo od drvene konstrukcije je promenjeno kada je vodenica premeštena na Gradac. Kamenovi su stari preko 150 godina i još toliko mogu da služe“, ispričao nam je na početku razgovora osamdesetogodišnji vodeničar Sreten Milovanović, koji 28 godina radi u vodenici.
Ilovačića vodenica, najstarija je u valjevskom kraju, predstavlja nepokretno kulturno dobro i jedina trenutno radi na Gradcu iako je nekada na ovoj reci bilo čak 15 vodenica.
Nekada se nalazila na zemljištu na kojem je bio dvor Jevrema Obrenovića. Kasnije je bila ustupljena Jakovu Nenadoviću a zatim je zakupce menjala sve do 1955. godine kada je napuštena. 1989. godine na inicijativu Ekološkog društva „Gradac“, u čijem je i danas vlasništvu, i zalaganjem Milojka Marjanovića vodenica je izmeštena kod Tadića mlina, na jazu reke Gradac.
Od prvobitna četiri kamena obnovljena su dva, a za potrebnu građu korišćena je građa od jedne stare kuće iz Slovca i sa porušenog drvenog mosta između Tešnjara i Knez Miloševe ulice. Radovi na vodenici su izvođeni pod nadzorom arhitekte Tihomira Dražića iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Valjevo, a uz vodenicu podignuta je i zgrada valjarice.
„Ova vodenica radi kao i pre dva veka, žito se melje zrno po zrno, na dva kamena koje pokreće voda. Količina samlevenog brašna zavisi od jačine vode, žita koje se melje. Ako je zrno suvo brže melje a ako je ono sirovije onda je mlevenje sporije. Potrebno je punih pet sati da radi da bi se dobio džak od 50 kilograma kukuruznog ili pšeničnog brašna“, objašnjava Milovanović.
Dodaje da radi od jutra do mraka i da ovaj posao treba da se voli, „treba popravljati i u vodenici, kamen svaka dva meseca treba podsecati, da se nazubi, jer se on izliže i ne može da melje“.
„Vodenica, Crkva i Kafana uvek moraju biti otvorene. Nikada se ne zna kada će ko doći. Da samelju kukuruz ili pšenicu dolaze meštani sela iz okoline Valjeva. A mnogi dolaze i da kupe projino brašno, integralno ili crno brašno. Kilogam je 100 dinara. Dosta je i stranaca iz Nemačke i Švajcarske. Njima je zanimljivo da uđu u vodenicu i pogledaju kako ona radi jer mnogi misle da radi na struju“, priča Milovanović.
I dok se vodenički kamen okreće, Slobodan prekraćuje vreme praveći suvenire od drveta. Veštim rukama vodeničara i drvodelje nastaju drvene stolice (tronošci), varjače, posude, grablje.
Pored Ilovačića vodenice, koja je na samo desetak minuta laganog hoda od centra grada, na reci Obnici pored saobraćajnice Valjevo – Loznica u funkciji su još dve, Đedina vodenica u selu Zlatarić i Jakovljevića vodenica u Pričeviću.
Inače u Valjevu je bilo mnogo više vodenica nego što ih je sada.
U radu M.Draškovića iz 1959. godine „Valjevske vodenice“, u izdanju Narodnog muzeja Valjevo, između ostalih spominju se sledeće vodenice: Unkovića vodenica na Gradcu, vodenica Jevrema Obrenovića na Kolubari, Protina vodenica kao najstarija na Kolubari (na mestu zvanom Kosirić), vodenica Jevrema Nenadovića na Kolubari za koju se pretpostavlja da je i knez Bobovac bio njen sopstvenik, koja je putem prodaje i nasleđivanja došla u ruke Mihaila Savića, zatim Ćatina vodenica na Kolubari, Veselinovića vodenica na Jablanici .
Komentari