Opančarski zanat se bavi izradom jednostavne ili nešto složenije kožne obuće. Izvorno je ova vrsta obuće bila namenjena seoskom stanovništvu. Uzimajući u obzir neprocenljivu vrednost opanaka, kao dela naše tradicije, opančarski zanat je svrstan u kategoriju starih zanata koji su Pravilnikom Ministarstva privrede Republike Srbije iz 2005. godine stavljeni pod zaštitu zakona.
Možda vas zanima
Opančarski zanat, kakav danas postoji, na našim prostorima počeo je da se razvija od druge polovine 19. veka. U ekspanziji je bio stotinak godina, a već poslednjih nekoliko decenija znatno opada interesovanje za ovim proizvodima, što samim tim smanjuje i proizvodnju. U drugoj polovini 20. veka, počinje postepeno da nestaje.
Šta propuštaju mesta bez sodadžijskih radnji
Dokaz o velikom značaju opančarskog zanata u očuvanju tradicije srpskog naroda i ulozi opanka u svakodnevnom životu su i oni primerci koji se čuvaju u različitim muzejskim zbirkama.
Ovaj zanat je bio na vrhuncu dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, kada su opančari sa još nekim zanatima bili najvažnije zanatlije u srpskim gradovima. Postojale su brojne opančarske radnje u kojima su se pravili različiti opančići.
Ekspanzija industrijske proizvodnje obuće koja je u Srbiji otpočela dvadesetih godina prošlog veka doprinela je postepenom odumiranju opančarskog zanata, pa se tako radnja „Opanak „ u Vrnjačkoj Banji jedina zadržala na ovim prostorima, gde je poređenja radi početkom dvadesetog veka na području susedne opštine Trstenik radilo čak šest opančara, a danas nema ni jednog.
Nekada su pored radnje, proizvodi prodavani i na dve tezge na pijaci u Vrnjačkoj Banji, a danas postoji i izdvojena jedinica na Zlatiboru!
Osim onog pravog zanatskog opančarstva, koje se razvijalo u gradovima i većim centrima u Srbiji, i u većini sela je bilo pojedinaca, ali i čitavih porodica koje su se opančarskim zanatom bavile kao dopunskom delatnošću. Jedna od tih porodica bila je i porodica predaka Mirka Strugarevića, koji su živeli u Vrnjcima, na periferiji Vrnjačke Banje, i u to vreme u velikoj porodici je bilo sedam sinova koji su razvijali polako ovaj zanat.
Nisu imali posebnu radnju već su sav posao i učili i obavljali u svojoj kući. Postoje skoro sto godina, a do 1968. godine se posao izrade opanaka obavljao kao porodična manufaktura u Vrnjcima.
Zvanično zanatska radnja „Opanak“ , jednog od sedam sinova Strugarevića, Slavka Strugarevića u Vrnjačkoj Banji postoji od 1968 godine. Od osnivanja je smeštena u srcu Vrnjačke banje i tu je promenila tri lokacije, u krugu od sto metara, da bi od 1990 bila smeštena u divnoj porodičnoj kući srpsko-moravskog stila, koja zajedno sa proizvodima ovih vrednih domaćina čini neponovljiv spoj tradicije.
Čuvanje korparsko-pletarskog zanata od zaborava
Slavko je zajedno sa još šest majstora, napravio i najveći opanak na svetu dugačak 3,2 metra, napravljen je od deset volujskih koža!
Nekada su pored radnje, proizvodi prodavani i na dve tezge na pijaci u Vrnjačkoj Banji, a danas postoji i izdvojena jedinica na Zlatiboru, pa tako Strugarevići svoje proizvode mogu da ponude turistima širom Srbije. Slavko Strugarević, koji je zvanično prvi pravi opančar u Vrnjačkoj Banji ali i okolini je dočekao starost i otišao u zasluženu penziju da se odmori od godina rada, a radnju su preuzele dve Mirjane, supruga i snaja, koje naravno upošljavaju majstore svog zanata i koji proizvode sve ono što se proda u ove dve radnje, u Vrnjačkoj Banji i Zlatiboru.
Rad sa zapregom dobro plaćen, ali od njega beže svi
Mi smo razgovarali sa mlađom Mirjanom, snajom, ali i sinom Slavka i Mirjane, Mirkom Strugarevićem koji rado govori o radu svog oca i svojih predaka. Kažu nam da su redovni učesnici na sajmovima kože i obuće, u Beogradu, dva puta godišnje na jesen i u proleće, da porodica decenijama izrađuje predmete od kože koji se nalaze u svim delovima sveta. Uvek su prisutni na različitim izložbeno-prodajnim manifestacijama širom Srbije- u Subotici, Nišu, Novom Sadu, Somboru i većim gradovima u Srbiji.
Najvažnija njihova delatnost je izrada svih vrsta srpskih folklornih opanaka, ukrasa, suvenira, krznenih patofni, kožne galanterije, kao i veliki izbor krzna, dekorativnih, ukrasnih i nosivih opanaka, a tu su i dekorativni radovi sa kožom. Vlasnik ove radnje Slavko je zajedno sa još šest majstora, napravio i najveći opanak na svetu dugačak 3,2 metra, napravljen je od deset volujskih koža. Izrada je trajala 15 dana, sa sedam pari ruku, a priprema kože neverovatnih šest meseci. Broj ovog gorostasa opanka odgovarao bi cipeli broj 450!!! Danas je atrakcija, a u njega može da stane i nekoliko ljudi!
Kožu danas uglavnom nabavljaju u Novom Sadu spremnu za rad. Od kad kožara u Rumi ne radi, odakle su nabavljali svu sirovinu, danas se polovina repromaterijala uvozi. Najčešće se opanci izrađuju od kozje kože, ali mogu i goveđe i ovčje.
Trenutno najveće tržište su kulturno umetnička društva u Srbiji i u inostranstvu, različite turističke organizacije koje su opanak uvrstile u svoju turističku ponudu kao jedno od najvažnijih srpskih obeležja, a kažu da je jedan par opanaka je poslat u Japan na poklon caru.
Sama izrada opanaka je ista kao i pre stotinu godina, ali je modernizacija uvedena u neke delove pripreme!
Najviše se prodaju mali suveniri dugački od 2 do 6 cm, kao žal za nekim lepšim vremenima, i u zemlji i u inostranstvu, a treba imati na umu činjenicu da su kulturno-umetnička društva i folklorni ansambli sve siromašniji, i nekako kako im se povećava broj po Srbiji, tako im se smanjuju i mogućnosti za poslovanjem, pa često traže kompromis u izboru opanaka, kako bi mogli da ih koriste za više koreografija. I sa raspadom SFRJ, igre iz mnogih krajeva su prestale da se igraju, pa su prestali i da nabavljaju takve specifične opanke!
„Žeravica“ – JEDINI muzej starih traktora i parnih mašina na Balkanu!
Sama izrada opanaka je ista kao i pre stotinu godina, ali je modernizacija uvedena u neke delove pripreme. Trake se trenutno seku mašinski i to znatno ubrzava proizvodnju.
Kalupe stare drvene je teško nabaviti pa su zato prinuđeni da se sa posebnom pažnjom odnose prema starim kalupima koje po potrebi repariraju i čuvaju!
Cena i kvalitet opanaka se vrednuju na osnovu toga koliko je rad komplikovan i koliko je vremena trebalo uložiti u rad. Neke opanke treba raditi i po dva tri dana za jedan par, dok neke druge iskusan majstor može da uradi i dva para za jedan dan. Različite su i vrste autentičnog opanka. Pa tako mogu biti sa kljunom, ili bez kljuna, šumadijski, pertlaši, pirotsko-makedonski. Kvalitet opanaka nekad se cenio prema kvalitetu obrade kože i kvalitetu izrade opanka, a tako je i danas, mada je sve manje pravih znalaca da procene vrednost opanaka. Više su cenjeni opanci čiji je gornji deo bio ispleten od užih traka kože, i složenijem prepletu na licu opanka. Najfiniji momački opanci imali su do stotinu traka pa su ih nazivali i tkanim opancima.
U Vrnjačkoj Banji izrađuju i klasične i muške i ženske mokasine, ženske sandale, i td….
Za izradu opanaka i druge kožne obuće su neophodni kalupi. Kalupe stare drvene je teško nabaviti pa su zato prinuđeni da se sa posebnom pažnjom odnose prema starim kalupima koje po potrebi repariraju i čuvaju. Danas su u prodaji plastični kalupi koje uglavnom nabavljaju u Jagodini, i oni su često bolji, ali prema rečima naših sagovornika imaju i manu jer se koža teže suši, a svi opanci se prave od mokre kože, koja mora dobro da se zateže, jer bi svaka neravnina umanjila vrednost opanaka i ne bi bila udobna za nošenje.
Koža i krzno za obuću koja se proizvodi u opanku se potpuno pripremaju u Vrnjačkoj Banji, a majstori koji su upošljeni u „Opanku“ uglavnom rade kod svojih kuća, koje su sve u okolini, prijavljeni i zaposleni kao majstori. Majstori su uglavnom vremešni, a teško se nađu novi. Raduje ih činjenica da trenutno imaju mladog čoveka koji želi da se bavi ovim starim zanatom pa je sada na obuci. Nekada je opanke u brojevima od 35 do 46 za ovu kuću radilo šest majstora, a danas samo jedan.
Do raspada Jugoslavije ovo je bio izuzetno profitabilan posao, a najveće tržište je bilo primorje, posebno hrvatsko primorje. Trenutno je ugovoreno da se patofne kožne i krznene rade za Češku.
Naši sagovornici nam kažu da od ovog posla može da se zaradi. Ne ostavaruju nikakve posebne olakšice od države u poslovanju zato što se radi o starom zanatu. Pitali smo ih i da li su naslednici raspoloženi da nastave ovaj posao, ali odgovor je da njih više interesuje učenje i neke druge stvari, ali da leti tokom raspusta rado pomognu u radnji, a šta će biti za nekoliko godina to danas niko ne zna….
Foto: Danijela Jovanović
Sagovornici: Mira i Mirko Strugarević
Komentari