Dugo je dvadesetosmogodišnji Nikola Joković iz Musine reke kod Kraljeva bio u velikoj dilemi da li da se posveti kuhinji i kulinarstvu u nekom od restorana ili hotela u zemlji ili inostranstvu, ili da nastavi porodičnu tradiciju svojih roditelja koji su se za petnaestak godina rada svrstali među najbolje proizvođača cveća u Srbiji. Znao je da su kuvari, za šta se i školovao, danas traženi, i kod nas i u svetu, ali je ipak preovladala ljubav prema selu i cveću, te je definitivno odlučio da tu nađe svoju budućnost i egzistenciju.
Još za vreme školovanja u osnovnoj školi, kasnije i u Srednjoj ugostiteljskoj školi u Vrnjačkoj Banji, Nikola Joković je koristio svaki slobodan trenutak da pomogne roditeljima Goranu i Oliveri u svakodnevnim poslovima u plastenicima sa cvećem. Shvatao je to kao razonodu, ali i potrebu da koliko toliko odmeni roditelje, jer je za njih posla bilo od jutra do mraka, naročito u vreme sadnje i prodaje cveća.
U vreme školovanja, Nikola nijednog trenutka nije razmišljao da bi plastenička proizvodnji cveća mogla da bude njegov životni poziv. Planirao je da se usavrši u struci, stekne iskustvo, unapredi kuvarsko znanje i jednog dana bude kuvar u nekom od elitnih hotela ili otvori svoj restoran. Usput Nikola je ovladavao znanjem i u gajenju cveća , „zlu ne trebalo“, kako mu je govorio otac Goran.
Možda vas zanima
„Probao sam da radim kao kuvar, lepo je to zanimanje, jako traženo i dobro plaćeno. Nisam se nijednog trenutka pokajao što sam se školovao za to. Međutim, ja sam kroz godine rada u plastenicima zaključio da me daleko više privlači miris cveća, nego miris hrane u kuhinji, čak i one vrhunskog mirisa i ukusa. Krajem prošle godine doneo sam definitivnu odluku –ostajem na selu i cveću, a diploma kuvara neka stoji, hleba ne traži, kako kaže naš narod“, priča novopečeni cvećar iz Musine reke.
Roditelji najbolji učitelji
Porodica Joković ima 10 savremenih plastenika u kojima se gaji više od 200.000 biljaka i oko 40 vrsta cveća, počev od ledenih i drugih vrsta muškatli, ciklama, petunija, surfinija, kadifa, belog jova i na desetine drugih vrsta. U plastenike, sisteme za navodnjavanje i grejanje kao i drugu infrastrukturu uloženo je blizu 100.000 evra, mahom iz kredita ali i sopstvenih sredstava.
„Roditelji su relativno mladi, sposobni, puni znanja i iskustva, reklo bi se u najboljim godinama, tako da i dalje vode glavu reč u proizvodnji. Ja još uvek slušam njihove savete i napredujem, mada slobodno mogu da kažem da sam ušao u sve tajne kvalitetne proizvodnje po čemu smo prepoznatljivi na tržištu, kako Srbije tako i zemalja u okruženju. U roditeljima imam najbolje i najdobronamernije učitelje, što je moja velika prednost u odnosu na druge“, ističe Nikola.
Mladi cvećar u sezoni najveće prodaje cveća dosta vremena provodi na pijacama. Uvideo je, veli, da kvalitet i pošten odnos prema kupcima pobeđuju. Zato Jokovići godinama imaju stalne kupce koji im dolaze kući u Musinu reku. I pored velike konkurencije oni polovinu jeseni dočekuju s praznim plastenicima.
„Reznice i đubrivo kupujemo u Sloveniji, gde je sve skuplje nego kod naših dobavljača, ali na kraju ulaganja su isplativija“, tvrdi Nikola.
Čekajući odluku mlađeg brata
Nikolin dve godine mlađi brat Nenad, koji je završio Srednju elektrotehničku školu, još nije doneo definitivnu odluku u pogledu svog budućeg zanimanja. U plastenicima radi koliko i Nikola, vredan je, kako kažu roditelji, dobar i poslušan, ali majka Olivera i otac Goran ne žele da utiču na njegovu odluku.
„Vidi koliko mi radimo, ustajemo u pet, ležemo pred ponoć. Ulažemo, strepimo od svake oluje, niskih temperatura, bez obzira koliko ulažemo u to. I Nikoli i Nenadu, ako se bude bavio ovim poslom, biće mnogo lakše nego nama, jer mi smo počeli od ničega, od malog plastenika sa par hiljada biljaka. Njima je na raspolaganju 10 modernih plastenika i naša pomoć. Na Nenadu je da se odluči kako je to učinio i Nikola”, ističe otac Goran.
Komentari