Ja sam mali poljoprivredni proizvođač. Obrađujem oko 140 ari zemlje. Tako stvaram veliki deo hrane, bez hemijskih sredstava, za svoju porodicu. Ostatak koji ne pojedemo prodam, poklonim ili vratim prirodi.
Kažu u nekom dokumentarcu da mi, mali proizvođači, hranimo svet. Ne koristim pesticide, mineralna đubriva, subvencije države. Mene subvencionišu ljudi. Mnogi ljudi su mi pomogli u mojoj nameri da stvorim sigurnu kuću za starinske sorte voća i povrća, da učinim prvi korak da svoj, i život svoje porodice, izmestim iz urbanih betonskih temelja potrošačkog matriksa. Obični mali ljudi, kalemari, baštovani, zaljubljenici u prirodu i zdrav život.
Možda vas zanima
Četiri godine učim, borim se, stvaram novu vrednost i čuvam stare voćke od industrije. Četiri godine se zadužujem, otplaćujem dugove, trpim poraze i uživam u pobedama. „Čašu meda još niko ne ispi, da je čašom žuči ne začini. Smješane se lakše piju.“ Za četiri godine rad na zemlji me je veoma promenio. Ja nisam otišao na njivu da stvorim veliki novac. Moj interes je da promenim životni ambijent. Posledica takve odluke je revitalizacija čula. Svih čula. Bolje osetim, vidim…
Neke mlade biljke namirišem u okolini. Po dodiru kore prepoznajem mlade voćke, neke po predivnom mirisu. Biljke za mene nisu stvarčice koje su postrojene na polju da bi mi donele novac. To su bića koja zahtevaju pažnju i ljubav. Kad prolazim kroz špalir voća, osetim kako reaguju na moje prisustvo. Kad uđem u šumu samoniklih šljiva, osetim da mi pričaju priču. Poljoprivreda nije samo biznis.
Poljoprivreda je i način da se vratimo prirodi od koje smo pobegli u gužvu, buku, beton i virtualnu stvarnost. Nijednog momenta se nisam pokajao. Naprotiv. Imam mnogo planova i ideja i nažalost samo jedan život. S obzirom na to da uglavnom radim sam i ručno, u stanju sam da radim osam sati fizički posao u polju, bez pauza. U stanju sam da se provučem tamo gde i zec ne može, da imam njuh jelena i snagu bika. To je tako jer koristim energiju predaka.
Svoje imanje gradim na zemlji čukundedova. Povratak na dedovinu je ideja koju zastupam. Naša genetika je stvarana veoma dugo, na nju je uticao niz uslova u kojima su naši preci živeli i radili. Zato je povratak na zemlju predaka koju nazivam dedovina siguran posao. Povratak na poznato, poslom za koji smo genetski spremni, a koji će nam pomoći da se izvučemo iz nezdravog života i zavisnosti od krupnog kapitala. Ja sam taj izazov prihvatio.
Ovaj svet pripada svima nama i samo svi možemo da ga menjamo. Svet u kome mi ne kupujemo sve, nego i proizvodimo nešto. Mirniji, zdraviji, lepši svet. Možda zvuči kao utopija ali „i najduže putovanje započinje prvim korakom.
Komentari