Petar Jović je poljoprivrednik koji živi i radi u selu Donja Sabanta kod Kragujevca. Njegovo životno iskustvo od 76 godina, i radno, tek koju godinu manje, naučilo ga je da ništa ne pada s neba, osim „nesreće“ po zasejanom blagu. Tvrdi da fraza „seljaku nikad nije bilo gore“ ipak nije fraza, već istina. U jednom dahu, pomalo ogorčeno, ispričao nam je šta ga sve muči dok pokušava da održi domaćinstvo kome je posvetio ceo svoj život.
„Nemaš zašta jednu paru, a kamoli dinar da uzmeš. Mleko mi plaćali 22 dinara. Ali i to obustavili. Više ne primaju. Premiju nisu ni isplatili… razumeš! Dve rate već kasne za premiju. Imam šest krava i sve ih muzem. Gde ću ja sad s tim mlekom? Zađite ovde po Donjoj Sabanti, u 13 štala nema nijednog govečeta, ni svinje, a nekad je sve bilo puno. Ljudi rasprodali. Oni koji imaju krave jedino da prospu mleko. Jedino ja ovde pokušavam da održim sve to, ali mnogo je teška situacija.“
Možda vas zanima
„Sad naišla i ova bolest krava. Dolazili veterinari, doneli sredstva za prskanje. Dobro je što država hoće da nas zaštiti, pa prskaju đubrišta i štale od komaraca i mušica. Plašimo se da ne bude. Daleko bilo! Održavam domaćinstvo koliko mogu. Imam i svinje, sitnu stoku… Preživljavamo nekako.“
Mleko mi plaćali 22 dinara. Ali i to obustavili. Više ne primaju. Premiju nisu ni isplatili… razumeš!
„Ja sam star, imam 76 godina, jedini sam muškarac u kući. Imam tri ćerke. Deca drže prodavnicu tu u dvorištu, da potpomognu. Šta da vam kažem… sveli smo se na to da nemamo od čega da platimo kombajn, seme, đubrivo.“
„Imam osam hektara zemlje. Sejem žitarice, nekad smo radili i baštu. Onda sam kratko radio kao prevoznik. Tad sam uspeo da malo ozidam, što kuće, što štale i tremova. Sad živim od te poljoprivredne penzije. Znate li samo koliko je to. Malo! Pokušam da prodam prase, džabe. Jagnje, džabe… Tele isto. Cena goveda devedeset centi po kilu. Cena nikakva.“
„Žetva pšenice ove godine bila k’o bog. Pet tona po hektaru. Ali džaba dobar rod, kad ne možeš nikakve pare da uzmeš. To je loše za nas i za celu zemlju. Nema seljak računa da je proda. Ako je proda, ne može da izvuče ni pare koje je uložio. Sve se svelo na nulu. Državi daješ sve što treba i glasaš. A ona nam ne uzvraća.“
Žetva pšenice ove godine bila k’o bog. Pet tona po hektaru. Ali džaba dobar rod, kad ne možeš nikakve pare da uzmeš.
„Mi smo nekad davali pšenicu na otkup. Ako je cena na vršaju bila loša, čuvali smo u mlinovima. Bio nekad u Kragujevcu ’Bojadžića mlin’. Tu smo odlagali zrno, pa kad ti zapne para, ti prodaš. Sad nema ni toga, mlin kupio neki privatnik. Ni tu nema para.“
„Sad ću da pšenicu dajem stoci. Tako su primorani mali proizvođači. Pšenica neka prođe kroz stoku. Tako je bolje, nego da je prodam. A ko nema stoku, on mora da je proda, nema mu druge…“
Sagovornik: Petar Jović, poljoprivrednik iz Donje Sabante
Foto: Biljana Nenković
Komentari