Kraljevčanka Ljiljana Danilović, pored rada u jednom kraljevačkom javnom preduzeću, s velikom ljubavlju, za porodične potrebe, u svom malom dvorištu uzgaja paradajz, šargarepu, luk, peršun, od voća- višnje, limun, aroniju, kupine i samo jedno stablo smokve, sorte „petrovača bela“. Proteklih godina i rod sa usamljenog stabla bio je dovoljan da podmiri godišnje potrebe Ljiljanine porodice za slatkim i džemom od ovog ukusnog voća poreklom iz Мale Аzije. Оve godine Ljiljana će ostali bez omiljenog slatka, jer plodovi njene džinovske smokve već dostižu težinu od 130 do 150 grama što je za kašičicu za posluženje srpskog slatkog delikatesa prevelika krupnoća.
Prošle godine Ljiljana Danilović od smokava sa jednog stabla skuvala je oko petnaestak kilograma ukusnog slatka, od čega je polovinu poklonila ćerci Maji i sinu Dejanu, kao i nekim bliskom prijateljima i komšijama. Kada se ima u vidu da je poprilična količina ukusnog ploda potrošena u svežem stanju, lako je zaključiti, kako kaže vredna kraljevačka domaćica i službenica, da je to bio natprosečan rod, čak i za ovu mediteransku voćku koja tradicionalno dobro rađa.
„Smokva je stara desetak godina, možda i malo više. Sadnicu je dobio moj suprug od kolege na poklon i po rodu se vidi da je to bio dar od srca. Verovali ili ne, nama je i ta jedna smokva dovoljna da skuvam slatka koliko mi treba, ali i da uživamo u konzumiranju sočnih plodova u svežem stanju“, kazuje šarmatna kraljevčanka.
Možda vas zanima
Kako nam Ljiljana priča, čak i kada se dešavalo u par navrata da smokve preko zime izmrzne na temperaturama od -10 i nižim, do kraja godine novoizrasli mladari stizali su da tokom godine daju rod, istina manji nego u povoljnim vremenskim uslovima, ali sasvim zadovoljavajući.
Ove godine u Ljiljaninom dvorištu dogodilo se pravo malo čudo. Iako smokva tek nagoveštava vreme zrenja, plodovi su već sada neverovatne krupnoće i plene pažnju komšija i prolaznika. Prosečna težine im je od 130 do 150 grama te je realno da će, kad stignu za branje, mnogi imati težinu i čitavih 200 grama, što je nezabeleženo i u primorskim mestima.
„Imam utisak da smokva prosto buja i lako primećujem koliko izraste tokom jednog dana i noći. A gotovo nikakvu negu nije imala. Niti je prskamo, niti okopavamo, ne orezujemo je, osim ako ne izmrzne tokom hladnih zima, za đubrivo-ne zna. Malo obilnija zalivanja u pojedinima fazama vegetacije i sušnim periodima, najčešće uz cveće, koje naročito obožavam, to je sav posao oko smokve. I pored minimalnog rada imaćemo rod neverovatne krupnoće, prave džinove“, priča gospođa Danilović.
Voćarski tehničar Gordan Kostović tvrdi da u tridesetogodišnjoj karijeri nije video plodove smokve tolike krupnoće kao u Ljiljaninom dvorištu.
„Da mi je neko pričao ne bih verovao ali sam se lično uverio da već sada ima plodova od 150 grama, iako do njihove pune zrelosti ima desetak dana i više. Sorta „petrovača bela“ daje krupne plodove, blaga zima sa samo par dana i noći sa temperaturama od -2 do -3 pogodovala je smokvama, ali, i pored toga, ovo su pravi džinovi među svim sortama ove voćke“, ističe Gordan.
Ljiljana Danilović će sledeće godine u penziju. Ozbiljno razmišlja da u selu Pekčanici zajedno sa suprugom zasadi plantažu smokava, za početak na dvadesetak ari. Ako posao krene, zasad će proširiti. Ako joj se želje ostvare, izbor sorte već se zna – „petrovača bela“ je Ljiljanin favorit.
Komentari