Do pre jedne decenije vladalo je mišljenje da je proizvodnju ćumura pregazilo vreme i da ćumurdžjski posao polako odlazi u zaborav. Samo najhrabriji i oni bez mogućnosti na izbor drugog zanimanja ostali su verni ćumuranama. Međutim, u poslednje vreme sve veći broj meštana bavi se ovim teškim, ali sve rentabilnijim poslom. Po obodima Čemerna, u selima Tolišnica, Propljenca, Stanča, kao i drugim selima u podgolijskom kraju, gotovo svako domaćinstvo ima bar po jednu ćumuranu.
Ni početkom ovog veka, u vreme najveće krize u proizvodnji i prodaji ćumura, Jovanka Žojić iz Tolišnice, sela na obroncima Čemerna, nije prekidala pecidbu ćumura koja na ovoj planini im tradiciju dužu od jednog veka.
Možda vas zanima
„Šta bih drugo kad se motornom testerom i ćumuranama najbolje znam. Bolje je nego što je nekada bilo ali godine čine svoje, načela sam sedmu deceniju a posao ćumurdžije je težak i za muške ruke. Svoju šumu nemam tako da sam primorana da opslužujem tuđe ćumurane, tri do četiri u isto vreme, a usput po neku moju za koju drva obezbeđujem od nadoknade za rad kod drugih. Plaćaju mi dve i po hiljade po ćumurani s tim što proces proizvodnje traje od 10 do 12 dana“, kaže ova hrabra gorštakinja sa Čemerna, jedina dama u pravom muškom poslu.
Jovanka dodaje da je najteže „hranjenje“ ćumurana. Guši dim, oštar i jak, posebno kad duva vetar a ni kupljenje nije mnogo lakše. Od crnog ćumura i ogromne prašine često je ni komšije ne prepoznaju. Svaki kilogram ćumura ostavlja trag na licu i rukama, kao i olujne kiše i smetovi snega koji na ovoj planini mogu da dostignu visinu od nekoliko metara.
Šta bih drugo kad se motornom testerom i ćumuranama najbolje znam. Bolje je nego što je nekada bilo ali godine čine svoje, načela sam sedmu deceniju a posao ćumurdžije je težak i za muške ruke.
I Jovankin komšija Milika Petrović proizvodnjom ćumura bavi se pune četiri decenije. Za njega nema tajni u poslu i on je prvi u kraju svojim ćumurom prokrčio put na italijansko tržište. Po njemu uspeh – cena i zarada zavise od od kvaliteta drveta kojim se ćumurane „hrane“, načina pečenja i osećaja za stanje u ćumurani dok vatra bukti.
Koje drvo je najbolje za loženje šporeta i vatre
„Ozbiljni proizvođači koji računaju na izvoz i bolju zaradu ćumur peku u starinskim ćumuranama zidanim od opeke i blata u obliku kupole, koje imaju vratanca i nekoliko otvora dole i veliki otvor gore. Njihov kapacitet je od 10 do 12 metara drva“, kaže najpoznatiji tolišnički ćumurdžija.
U proseku, potrebno je pet do sedam dana da se ispeče dobar ćumur. Kad se ćumur ispeče, za razliku od takozvanih „limenki“ i onih u zemlji, u ove ćumurane se ne sipa voda, nego se čeka od pet do šest dana da se ćumur sam ohladi.
„Limenke“ i ćumurane u zemlji i dalje u upotrebi
Za pečenje manjih količina ćumura od drveta lošijeg kvaliteta pretežno se koriste takozvane „limenke“ izrađene od starih burića, nešto ređe i ćumurane u zemlji.
„I kod limenih ćumurana po dnu se ređaju sitniji delovi drveta, grane i manje cepanice a onda – ka vrhu sve veće cepanice. Po dnu se pospe i malo sitnijeg ćumura od ranije proizvodnje, pa se zapali i zatvori a oko dna peći se nabaci pesak. Posle dve noći i jednog dana ćumur bi trebalo da je gotov. Oko ,,dimnjaka“ se sipa voda da se ugasi i poslednji žar“, kazuju Konstantin Rudinac i Danilo Veličić iskusni golijski ćumuraši.
Nešto složeniji način pravljenja ćumura boljeg kvaliteta i cene je u zemlji, za šta ne treba poseban „objekat“ sem parče zemlje i određena količina drveta. Kod najboljih ćumurana, zidanih od nepečene opeke i blata, sistem ređanja građe je isti kao i kod limenih i onih u zemlji.
Ozbiljni proizvođači koji računaju na izvoz i bolju zaradu ćumur peku u starinskim ćumuranama zidanim od opeke i blata.
Inače sezona pečenja ćumura ne postoji s tim što se izbegava kišovito vreme kad su drva vlažna a njihovo izvlačenje iz šume otežano. Ni zimski period ne predstavlja poseban problem ako se drva obezbede pre većeg snega. Najbolji ćumur se dobija od hrastovog, cerovog i bukovog drveta, mada se koristi i vrbovo i grabovo koje prilikom upotrebe mesu sa roštilja daje posebnu aromu.
Proizvođači zadovoljni cenom
U poslednje tri godine od kvalitetnog ćumura može da se ostvari solidna zarada.
„Za džak od dvadesetak kilograma kupci nam plaćaju od 500 do 600 dinara, na naplatu ne čekamo duže od jednog dana, otkup je korektan i zadovoljan sam. Do pre dve godine nisam mogao ni da sanjam da će mi proizvodnja ćumura biti rentabilnija od prodaje jabuka i drugog voća pod kojim imam tri hektara“, ističe Aleksandar Rakić, poljoprivrednik i kraljevačkog sela Pekčanica.
Ćumur se najviše koristi u ugostiteljskim objektima i domaćinstvima za pravljenje roštilja. Poslednjih godina velike količine izvoze se u Italiju, Grčku, Crnu Goru i Hrvatsku u čemu prednjače proizvođači iz podgolijskih sela kao i ćumurdžije iz leskovačkog kraja i sela Poljanice, Golemo, Mijovce i Vlase iz okoline Vranja.
Komentari