Vršalice – svedoci jednog vremena, zaboravljene u šupama, retko ih ima u muzejima, a još ređe služe za šta su namenjene. Među malobrojnim u valjevskom kraju, koja odoleva zubu vremena i još uvek je u funkciji, je vršalica za žito i detelinu čehoslovačke proizvodnje ‘’Viktoria Kovarik’’.
Zahvaljujući Veliboru Timotiću (62), vrednom domaćinu iz Donje Bukovice nadomak Valjeva, koji je besprekorno održava u ispravnom stanju, za nju još uvek ima posla, mada mnogo manje nego pre par decenija.
više od istog autora
U ovo valjevskog selo stigla je daleke 1970. godine. Kada je tačno proizvedena Veliboru nije poznato, ali su je njegov deda Svetomir i otac Zoran kupili od porodice Đurđević. Pre ove vršalice, Timotići su imali još dve, a prvu je nabavio Veliborov čukundeda Ljubomir.
‘’Uz vršalicu sam počeo da idem sa dedom već od 12 godine. Deda je kupio vršalicu, jer veli ostaće neko da radi, i to mi je na neki način leglo, zbog čega možda nisam ni otišao od kuće.
Ja sam nastavio posao nakon očeve smrti, ali što se tiče pšenice vršalice su prestale sa radom negde od 2000. godine, kada sam za vršaj svoje pšenice jedva našao radnike.
Poslednjih godina nekad ima posla, nekad nema. Imam dva sina koji se bave muzikom, završili su akademiju, ali ne verujem da će to oni prihvatiti’’, priča Velibor Timotić.
Dok kombajni nisu zavladali ovdašnjim njivama sezona vršidbe pšenice trajala je nešto više od mesec dana, a za detelinu dva meseca. Uz vršalicu, pored Velibora i njegovog oca, išao je još jedan radnik.
Prvenstveno je bila namenjena za vršaj semena deteline. Poseduje dve korpe, jednu za pšenicu i druga nazubljena za detelinu da bi mogla sitne semenke da ljušti.
Ovaj model vršalice oko doba – dela na vrhu u koji se stavljaju snopovi žita ili detelina nalazi se metalni okvir, dok su ranije vršalice u tom delu bile obložene drvetom.
‘’Za njen dobar rad bitno je štimovanje. To je kao kad kupite neki dobar instrument, pa ga naštimujete da lepo svira. Kada sam odrastao i sazreo shatio sam koliko je ona vredna. Otac i deda su me naučili da radim na njoj, i ukoliko bi je dao nekome, on ne bi umeo da radi sa tom vršalicom’’, kaže Velibor, jedan od malobrojnih koji se još uvek bavi ovim poslom.
Poslednjih godina vršalicu pokreće kada treba da se ovrše seme deteline. Među retkima koji na ovaj način još uvek vrše detelinu je Pantelija Ilić iz Beomuževića. Njegov sin Miloš priča, da kad god je pogodna godina, seme deteline za naredne sezone ostavljaju iz useva sa sopstvenih parcela.
Priseća se da je nekada u njegovom i okolnim selima bilo nekoliko domaćina koji su posedovali vršalice, ali su ih mnogi odavno prodali ili one više nisu u funkciji.
‘’Sećam se kad smo bili deca mi smo se više igrali, ali kada smo odrasli i stasali malo za rad, to je bio jedan doživljaj. Ljudi su se iz komšiluka okupljali i na taj način ispomagali. Bilo ih je 30 pa i do 50, šak i žene i deca svi su bili ukljuečni.
Radilo se, ali je bilo i druženja, a nakon završenog posla domaćin kod koga je vršaj spremi ručak i piće. Obavezno se kolje prase ukoliko nije posni dan, i nakon toga se prelazi kod sledećeg. Išlo se redom kako su domaćinstva poređana tako su se mašinisti premeštali. Sada to odavno nema’’, kaže Miloš Ilić iz Beomuževića.
Komentari