U školama širom Srbije 27. januara kao školska slava obeležava se Sveti Sava. Takođe, u mnogim domovima, Sveti Sava se proslavlja kao krsna slava.
Sveti Sava je oplemenio dušu Srbije vrlinama izvornog hrišćanstva sa istoka, koje je on propovedao na razumljiv način. Tako je nastao poseban vid pravoslavlja – naše SVETOSAVLJE. Naučio je svoj narod šta je to ljubav, pomirenje, praštanje, znanje, istinoljublje, čast, dostojanstvo. Sve što je učinio u oplemenjivanju srpske narodne duše ne pripada samo srpskom narodu, nego riznici svekolike crkve Božije.
Možda vas zanima
Sveti Sava je rođen 1175. godine kao najmlađi sin Stefana Nemanje, velikog srpskog župana i rodonačelnika slavne loze Nemanjića. Na krštenju je dobio ime Rastko. Otac ga je od rane mladosti pripremao za vladarsku ulogu, pa mu je, kad je stasao, dao na upravu Hum. No, politička uloga mladom Rastku nije mnogo ležala na duši. Kao i svaki veliki duh koji prevazilazi trenutne uloge, mladi Rastko je više razmišljao o delima koja prevazilaze privremenost, o delima koja su večna.
U tome mu je promisao Božji pomogao, šaljući svetogorske kaluđere na dvor njegovog oca Stefana Nemanje, s kojima je pobegao u Svetu Goru, što mu je omogućilo da se u potpunosti preda Bogu. Tamo je naučio da život ispituje u svoj njegovoj ozbiljnosti. Tu se pripremao za duhovno služenje Bogu i srpskom narodu. Ovde se Rastko monaši i postaje Sveti Sava. Duhovna vidovitost i snaga omogućile su mu da pomogne svom bratu kralju Stefanu.
Sveti Sava udara temelje srpske državnosti i crkve
Dobivši samostalnost Srpske pravoslavne crkve 1219. godine, on je odmah organizovao crkveni život na korist Crkve i naroda. Udario je temelje prosvete uopšte, a crkvene posebno, propovedajući veru i moral zasnovane na Bibliji. U nesložnu mladu srpsku državu unosio je mir. Braću Vukana i Stefana lično je izmirio. Tu istu mladu državu uspeo je da odbrani od spoljnih neprijatelja, ali ne snagom vojske, nego snagom svoje vere i ozbiljne ličnosti.
Isticao se velikim graditeljskim poduhvatima. Podizao je manastire. Najznačajniji mu je onaj koji je podigao zajedno sa svojim ocem Stefanom Nemanjom – Hilandar. Posle je i samog oca privoleo da se posveti monaškom životu i doveo ga u Svetu Goru da tu provede svoje poslednje dane ugađajući Bogu.
Sveti Sava se predstavio Bogu 12/25. januara 1236. godine u Trnovu, u Bugarskoj. Tu je na povratku sa Groba Gospodnjeg služio Svetu liturgiju, a brzo posle toga je i preminuo. Odatle mu je telo preneseno u Srbiju, u manastir Mileševa. Posle njegove smrti, delo Svetog Save je sve više raslo u srpskom narodu. Njegovo ime je postalo simbol nacije i svega onoga što ona u sebi nosi kao veliku vrednost. Vera, kultura i istorija dobijali su izgled – svetosavlja.
Ime Svetog Save putokaz za oslobođenje
Što je više rasla potreba za političkom slobodom, sve više je ime Svetog Save počelo blistati kao putokaz u borbi za oslobođenje od Turaka. Zbog toga su njegove mošti 1594. godine Turci spalili na Vračaru, misleći da će tako uništiti uticaj Svetog Save na volju srpskog naroda za oslobođenjem. No, posle toga, on je za svoj narod postao ne samo svetac, značajniji nego ranije, nego i duhovni ujedinitelj svih Srba. S pravom se kaže da je on savršeni Srbin prema kojem merimo i svoju odanost prema Bogu, svetosavlju, istini i pravoslavnoj crkvi.
U dodiru sa svetogorskim monasima on je uvideo koliko su njegovi prethodni učitelji bili nedorasli duhovnosti, jer nisu bili u stanju da mu, kao svetogorski poznavaoci duše, odgovore na ona večita pitanja: ko sam, otkuda sam, zašto sam tu i kuda idem? Za Svetog Savu je sve drugo sporedno: i njegovo poreklo (aristokratsko), i mogućnost lakog života, i zemaljska slava. I otići će, upravo pobeći, od mogućnosti lakog života, od ljudskih slabosti.
Jačanje volje, uma i savesti u pravoslavlju
Na vrletima Svete Gore čeličio je svoju volju i gradio lik isposnika i sluge Božijeg koji je naučio da voli svoje bližnje kao samog sebe, a Boga više nego svoje roditelje, više nego samog sebe. Tu leži draž njegove ličnosti i duhovna lepota koja privlači i očarava mnoge naše savremenike. Tu lepotu je monah Sava isklesao u sebi – umnožavajući svoje talente pred Bogom i pred ljudima.
Sveti Sava je zato postao simbol srpske nacije. On je oplemenio dušu Srbije vrlinama izvornog hrišćanstva sa istoka, koje je on propovedao na razumljiv način. U svakom pokolenju se javlja kao žeđ za istinom, kao istrajan borac, kao usmerivač naših duhovnih stremljenja i mili duhovni otac, pod čijim okriljem očekujemo mnogo vedriju i pošteniju budućnost.
On nas je ohrabrio za napornu trku do pobede pravih duhovnih vrednosti očuvanim u svetinji Crkve Hristove, u Pravoslavlju. On nas je na pravi način uveo u red prosvećenih naroda. Zato ga i slavimo i nosimo njegov blagoslov sve dok smo prosvećeni njegovom pravoslavnom verom i delima neprolazne vrednosti.
Komentari