Nekada se na pijac i u prodavnicu išlo sa kotaricom u ruci. Plastične kese su bile skoro nezamislive. Tada su korpari u Srbiji imali dosta posla. Onda je plastika pomrsila konce, i njihovo je pruće sve češće ostajalo na tavanu. Jedan od najpoznatijih krajeva po korparstvu bio je levački. Kažu da je nekada bilo 17 otkupnih stanica koje su proizvode od pruća otkupljivale i dalje prodavale kupcima u inostranstvu.
Možda vas zanima
Devedesetih godina prošlog veka otkupljivači su se povukli, a korparima su i do danas jedino ostali vašari da zarade koji dinar. Međutim, sada im vraća nadu koncept po kome se plastične kese izbacuju iz upotrebe. Evropska unija vodi računa o životnoj sredini i to je nada za korpare iz okoline Rekovca da će povratiti staru slavu.
„U poslednjih godinu, dve često mi se javljaju kupci iz Evropske unije. Traže naše kotarice. Plastične kese polako odlaze u istoriju i to bi moglo da bude naša nova šansa. Kesa traje jedan dan, a korpa može i 20 godina. Kvalitetne su, ekološke i pomalo nostalgičnog izgleda, pa ih kupci i zbog toga vole. Kada bi se napravila bolja reklama, potražnja bi bila još veća“, kaže Zoran Antić, korpar iz Belušića.
Čuvanje korparsko-pletarskog zanata od zaborava
Nekada se celo selo, u kome je rođen i odrastao, bavilo korparstvom i živelo od toga. Danas je ostalo svega tridesetak majstora. Uglavnom sami organizuju prodaju na vašarima i saborskim manifestacijama.
U poslednjih godinu-dve često mi se javljaju kupci iz Evropske unije. Traže naše kotarice. Plastične kese polako odlaze u istoriju i to bi moglo da bude naša nova šansa.
Korpe i ostali proizvodi se prave od dve vrste pruća – zlatice, koja je savitljivija i lakša za rad, i amerikanke, koja je kod majstora više na ceni. U levačkom kraju više se gaji sorta zlatica. Zoran ima otprilike jednan hektar pod vrbom i kaže da je pletenje tek krajnji proces. Da bi se dobio kvalitetan prut, potreban je čitav proces obrade zemljišta, sađenja i gajenja vrbe, što nije nimalo lako.
Tek posle toga obavlja se seča na plantažama, višečasovno kuvanje u kadama, ljuštenje, da bi tek na kraju došlo na red sušenje pruća.
Mlađih, koji bi nas nasledili, nema jer ne vide da bi mogli nešto da zarade. A ja tvrdim da bi uz dobar marketing ova naša kotarica mogla da pokori celu Evropu.
„Prirodno sušenje je najbolje i traje oko šest meseci. Posle toga se pruće odlaže na tavan i po potrebi koristi. Posao je težak, a umeće pletenja korpi stiče se godinama. Počinje se od najjednostavnijih oblika, pa do težih. Mlađih, koji bi nas nasledili, nema jer ne vide da bi mogli nešto da zarade. A ja tvrdim da bi uz dobar marketing ova naša kotarica mogla da pokori celu Evropu. Ja marketing ne znam da radim, znam samo da pravim odlične i dugovečne korpe“, kaže Antić.
Za dobru metlu važne su samo spretne ruke i metljinje
Ukoliko se za korparstvo ne pronađe novo tržište, ovom tradicionalnom zanatu preti izumiranje. Nekada je bilo izuzetno značajno za okolinu Rekovca. Samo ovaj domaćin godišnje poseče preko dva i po vagona sirovog, odnosno utroši osam tona belog pruća.
Sagovornik: Zoran Antić, korpar iz Belušića
Foto: Biljana Nenković
Komentari