Saranovo, selo centralne Srbije ima oko 1.200 stanovnika i iz godine u godinu beleži sve više mladih bračnih parova koji odlučuju da zasnuju porodicu upravo na imanju svojih roditelja. Uprkos teškom svakodnevnom radu, više sreće, kažu, pronašli su u svom rodnom kraju nego u velikom gradu, u velikoj firmi i traganju za nedostižnim snovima.
Možda vas zanima
Porodica Branisavljević ima 6 ha zemlje. Od ratarskih kultura uzgajaju: kukuruz, ječam, ovas, detelinu i žito. Od stoke čuvaju: krave, bikove, ovce, svinje i imaju malo voća i povrća za potrebe ukućana. Iako Saša, koji ima 34 godine, radi kao veterinarski tehničar u drugom selu i njegova šest godina mlađa supruga Mirjana, radi u fabrici u obližem gradu, svoja dva sina podižu upravo u svom zavičaju.
„Završio sam veterinu jer sam hteo da ostanem na selu. Mislim da nije loše ovde, može tu lepo da se živi, malo plata sa strane, nešto se dopuni od zarade od stoke i druge poljoprivredne proizvodnje – ima za sve”, kaže Saša Branisavljević.
Raznovrsna poljoprivredna proizvodnja pored plata zaokružuje sve njihove životne potrebe. Od hrane se kupuje samo neophodno.
„U našoj kući ponekad se kupi nešto suhomesnato, uglavno za slavu, jer imamo domaće suvo meso. Hleb se takođe ponekad kupuje, jer njega mesimo, sve ostalo je iz bašte, odnosno iz obora. Zimnicu ostavljamo od našeg povrća i voća koje je neprskano zbog nas i naše dece”, objašnjava Mirjana.
Saša kaže, da iako je naporno da svakog dana idu „sa posla na posao“, ne rade nedeljom niti kada je crveno slovo i tada je njihova prilika za odmor. Ipak, njihovi planovi su da se uskoro u potpunosti posvete poljoprivredi.
Komšijska porodica Stevanović je upravo ta koja je to i postgla, žive od poljoprivrede.
„Imamo 17 ha svoje zemlje i 13 ha u zakup. Pored povrtarskih kultura i raznovrsne stoke, posadili smo i 70 ari trešnje i višnje, a sada planiramo još jedan hektar trešanja i šljiva” , kaže tridesetosmogodišnji Goran Stevanović.
Sa svojom, takođe, 6 godina mlađom suprugom Draganom ima tri deteta koji im pomažu u poljoprivrednim radovima, pa pored zarade od voća i stoke, uzgajaju i rasad paprike, paradajza, lubenice, dinje i krastavaca za prodaju i svoju baštu. Dodatnu zaradu Goranu donose i uslužno metrenje, sečenje i prodaja drva kao i uslužno košenje i baliranje sa mašinama. Pitali smo ga, zašto baš poljoprivreda?
„Zato što neću niko da mi ‘sedi’ nad glavom, radim i planiram kad i šta ja hoću. Mislim da je život na selu održiv, ne bih živeo ovde da nije tako, mnogo je lep i da može da se živi lepo i kad je teško vreme“.
Teško vreme za njega znači i celodnevni i svakodnevni rad, mada se hvali da se napor posle dve godine isplatio kada je kupio još tri hektara zemlje i kada je izračunao da je za godinu i po dana u kućnom budžetu bilo i do 15 000 evra čiste zarade.
„Ja sam srećan kad odem da radim. U traktoru imam MP3 plejer, slušam muziku i samo radim. Gledam naših ruku delo, od obične pokošene vrzine do krupnih stvari koje smo godinama sanjali da rešimo, ali smo ih upravo sami rešili i to nam je glavna vodilja”, kaže Goran.
Pored hvala kad je život na selu u pitanju, njegove kritike usmerene su na loše atarske puteve, skupo gorivo za poljoprivredne mašine i veća podrška države većim investitorima u poljoprivredu nego manjim. Mada, činjenica je da se i Republika Srbija više okreće ulaganju u selo i poljoprivredne delatnosti kroz konkurse za subvencije, podsticaje ili obuke, sa tendencijom da vrati mlade na selo, kao što je to u Saranovu. Ipak, Goran ima jednostavno objašnjenje zašto većini mladih ta ideja nije toliko privlačna.
„Nerad – ništa drugo” , zaključuje Goran koji je, nakon ovog intervjua, požurio u njivu na košenje.
Komentari