Nepregledna ravnica i obradivo zemljište jasno daju do znanja da je u Stanišiću glavni posao poljoprivreda. Kada smo meštane upitali sa kim bismo mogli da razgovaramo o poljoprivredi u ovom mestu, svi su nam rekli – Nikola Đapić. Njegovo imanje nalazi se na periferiji sela, gde se bavi ratarskom i stočarskom proizvodnjom, ali i otkupom žitarica.

Nikola na preko 200 hektara proizvodi kukuruz, soju, pšenicu i sunocokret. Ono što je karakteristično za njega, jeste da je završio Ekonomski fakultet u Beogradu i odlučio da se vrati u selo i tu gradi svoju karijeru. Na selo je odlučio da se vrati jer je shvatio da to može biti isplativo zanimanje.

“To mi je oduvek bila želja. Na selu može lepo da se živi, samo je potrebno da se razmišlja na ekonomski način.”, kaže Nikola.

Dodaje da mu znanje ekonomije pomaže pri određivanju pravog trenutka za prodaju robe. Često prate cene kojima su zadovoljni. I vijaju taj prosek godišnje prodaje.

Da li je bolje prodavati ratarske kulture ili ih koristiti za stočnu hranu?

S obzirom na to da se bavi stočarstvom, i da u svom posedu ima oko 700 tovljenika svinja, Nikola nam je otrkio i da li se više isplati prodavati ratarske kulture kao sirovinu ili ih koristiti za stočnu hranu.

“Stočarska i ratarska proizvodnja su u mojoj računici skroz odvojene. Svaka delatnost mora da odbacuje neki profit ukoliko želite dugoročmno da se bavite njom.”

Ovaj mladi i školovani čovek selo vidi kao mesto gde su ljudi prisniji i bliži jedni drugima nego u velikim gradovima.

“Studirao sam u Beogradu gde u zgradi komšija silazi niz stepenice i ne javi ti se. Dok je u selu nezamislivo da se ne javite nekome starijim ko prolazi uliom, čak i da ne znate kako se zove ili preziva.”, kaže Nikola.