Evropa to ponovo čini – stigmatizuje naučne inovacije koje će biti ključne za naše buduće snabdevanje hranom, a među njima je i meso iz laboratorije. Ovako Amanda Litl započinje svoju kolumnu, koju prenosimo u celosti.

Italijanska desničarska vlada izazvala je direktnu kontroverzu kada je predložila zabranu proizvodnje mesa uzgojenog u laboratoriji, kako bi se „očuvalo nasleđe naše nacije“.

Lobi farme je navijao, naučnici su protestovali i sukob je počeo neodoljivo da podseća na dugotrajnu borbu oko genetski modifikovanih useva u Evropi. Mogla sam samo da pomislim: evo još jedne izuzetno obećavajuće tehnološke inovacije koju koče tvrdnje i pogrešan javnim skepticizam.

Italijanski parlament bi trebalo da postupa oprezno dok razmatra da li da odobri zabranu. Članovi bi trebalo da poslušaju primedbe evropskih naučnika koji upozoravaju da se ne koče ključna istraživanja i razvoj u vreme kada je ćelijska poljoprivreda konačno spremna da udari u globalni mejnstrim.

Nedavna otkrića pomeraju kultivisane mesne proizvode bliže komercijalizaciji u SAD, Evropi, Aziji i omogućavaju ovoj tehnologiji da zaštiti – umesto da šteti – nasleđu hrane i ljudskom zdravlju. Pre nego što Italija razapne ove nove tehnologije, hajde da pomenemo činjenice: kultivisano meso ima ogroman potencijal da postane temelj humanog, zdravog, klimatski pametnog snabdevanja proteinima u budućnosti. Ni Evropa, ni globalni biznis sa hranom ne mogu sebi priuštiti da ih odbace.

Posebno imajući u vidu ogromnu cenu konvencionalne mesne industrije: stočarstvo sada čini skoro 15% svih globalnih gasova staklene bašte, a više od trećine Zemljinog zemljišta se koristi za uzgoj i ishranu desetina milijardi životinja koje se konzumiraju širom sveta svake godine.

Dobro razumem da je teško nekoga oduševiti mesom proizvedenim u laboratoriji. I ja sam bila skeptik, pre nego što sam uradila svoje istraživanje i na kraju sam pojela stvari (sočne, ukusne pačje grudi, ubrane sveže iz bioreaktora). Ne pomaže ni to što se pojavljuju kičasti novi proizvodi, kao što je „mesna kugla od vunastog mamuta“ koju je nedavno proizveo jedan australijski startap od drevne DNK — teoretski dobra ideja, ali neuspešna u trenutku kada mnogi pogrešno percipiraju kultivisano meso kao “Frankenfoods.”

Kultivisani proteini su u stvari ozbiljno rešenje, a ne glupi eksperiment. Ranije sam tvrdila da ćelijska poljoprivreda može pomoći u stabilizaciji klime, transformaciji korišćenja zemljišta, poboljšanju zdravlja ljudi i zaštiti bezbednosti hrane. Podaci govore u prilog ovam potencijalu. Jedna evropska studija otkrila je da proizvodnja gajenog mesa zahteva oko 40% energetske upotrebe mesa iz konvencionalno uzgojenog mesa, emituje oko 85% manje gasova staklene bašte i troši 90% manje vode od konvencionalno uzgojenog mesa.

Naučnici sada mogu da uzgajaju sve vrste popularnih proteina — bilo da se radi o piletini ili Kobi govedini — počevši od malog uzorka mišićnih i masnih ćelija koje su uklonjene procedurom nalik biopsiji sa žive životinje. Ovi proizvodi ne samo da su radikalno manje rasipni i humaniji, već su identični na ćelijskom nivou sa mesom dobijenim od životinja i imaju značajne prednosti za ljudsko zdravlje: mogu da smanje rizik od srčanih bolesti zdravim mastima i potpuno zaobiđu opasnost od bakterija, kontaminacije (kao što je E. coli) u klanicama, zajedno sa rizikom od zoonoza.

Industrija gajenog mesa brzo raste: prema nedavnom izveštaju Instituta za dobru hranu, 156 kompanija sada proizvodi uzgajano meso i morsku hranu širom sveta, u odnosu na nekoliko desetina u 2020. Skoro 3 milijarde dolara je uloženo u ove startapove, sa oko trećina te sume opredeljene u 2022.

A evo kako kultivisani proteini zapravo mogu da zaštite prehrambeno nasleđe: za proizvodnju im je potrebno oko 99% manje zemlje i, u velikoj meri, mogu da oslobode vredan teren za proizvodnju zanatskog mesa i regenerativnu poljoprivredu – tradicionalne metode stočarske proizvodnje. Dugoročna vizija nije da će kultivisano meso u potpunosti zameniti meso životinjskog porekla, već će osloboditi više zemlje za proizvodnju stoke i živine kako bi se pravilno obavljala.

Uspeh ove industrije u nastajanju nikako nije zagarantovan — mnoge prepreke ostaju. Proizvodni proces treba značajno povećati, a troškovi moraju biti naglo smanjeni. Sastojci takođe moraju biti fino podešeni: trenutno se ćelije kuvaju u skupoj hranljivoj supi koja im omogućava da rastu, ali koja zahteva unos životinja. Mora se razviti pristupačna, veganska verzija ove čorbe. Metode proizvodnje takođe treba poboljšati: mišići i masnoća se i dalje uzgajaju odvojeno i kombinuju na kraju da bi se formirao finalni proizvod, procesi koji se mogu integrisati da bi se poboljšala tekstura.

Upravo zbog toga je neophodno više istraživanja i razvoja i zašto bi Italija trebalo da učini sve da podrži, a ne stigmatizuje ovu industriju. Kada je EU zabranila GMO poljoprivredu pre nekoliko decenija – uz ograničenja koja su na snazi i danas – to je onemogućilo ključna istraživanja. I pogledajte gde je ova zabrana dovela EU danas: čak i Italija sada uvozi ogromne količine GMO soje godišnje.

Ono što izgleda da italijanskoj vladi nije jasmo je da klimatske promene, više od bilo kog drugog faktora, ugrožavaju italijansko prehrambeno nasleđe, menjajući ono što je moguće uzgajati gde: koje vinsko grožđe se može proizvesti u Toskani za dobar Kjanti; koje praseće rase se mogu uzgajati u kojim regionima za Pršuta iz Parme. Ušli smo u eru poremećaja i prilagođavanja koja je razumljivo bolna za nostalgičare hrane, ali neizbežno neophodna.

Dugoročno, laboratorijsko meso će prevladati na ovaj ili onaj način. Kratkoročno, italijanski parlament bi trebalo da ohrabri evropske naučnike da poboljšaju, a ne da komplikuju, globalni napor da se brzo i odgovorno pređe na ovu granicu hrane.

Izvor: Amanda Litl za The Japan Times