Svake godine u čast jedine preostale suvače na prostoru Srbije, Kikinđani organizuju tradicionalnu manifestaciju „Dani suvače”. I ovoga puta kikindski Narodni muzej nastojao je da domaćim i stranim posetiocima ovim događajem približi značaj jedinstvenog mlina na konjski pogon.
Možda vas zanima
Da li nam preti nestašica ajvara?
28/08/2020
Poslednjih godina „Dani suvače“ prerasli su u prepoznatljivu letnju dvodnevnu manifestaciju.
„Kikindski narodni muzej je ove godine po četvrti put organizovao manifestaciju ’Dani suvače’. Prvi dan je bio posvećen deci, i tada je održana dečja radionica na temu tradicionalnog mešenja hleba, dok je drugi dan bio za nešto starije sugrađane.”
„Domaćin suvače je bilo selo Mokrin, koje je predstavilo svoja tradicionalna jela, čuveni mokrinski rolovani sir, a prikazan je i film kako se sir pravi. Članice Udruženja žena Mokrinčanke pravile su krofne na mokrinski način. Takođe je održana i radionica stripa gde su crtane karikature na temu suvače“, rekla je Slavica Gajić, etnolog i kustos Narodnog muzeja Kikinda.
Domaćin suvače je bilo selo Mokrin, koje je predstavilo svoja tradicionalna jela, čuveni mokrinski rolovani sir.
Za čuveni mokrinski sir koji proizvodi Danica Terzić tokom čitave godine narudžbine stižu iz svih krajeva Srbije i sveta. „Pravljenjem sira bavim se preko dvadeset godina, radim sa praškom šunkom, susamom, belim lukom, ljutom paprikom, višnjama, odnosno, pravim sve što mušterija zamisli i zatraži. Moji sirevi stigli su do Toronta, Nemačke, Švedske, pa i Zambije“, istakla je Mokrinčanka Danica Terzić.
U svetu postoji 4.000 recepata za pravljenje kuglofa, a Kikinđanka Smiljana Ratko isprobala je preko 400. Njeni ukusni eksponati oduševili su posetioce manifestacije „Dani suvače“.
„Ja proizvodim kuglofe, to su specijalni kolači koji imaju interesantne oblike. Modla za kuglof mora da ima dimnjak i specifične šare koje označavaju odakle koji ukus potiče. Ovaj kolač su na stolovima imali kraljevi, carevi i vlastela, to nije mogao svako da priušti. Kuglof se isključivo konzumira uz belu kafu, čaj, ili uz belo i crno vino, zavisi šta je sastav kolača“, rekla je Smiljana Ratko.
Kikindska suvača je 1951. godine stavljena pod zaštitu države i ima status nepokretnog kulturnog dobra od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju. Sagrađena je daleke 1899. godine, a do danas je sačuvala sve karakteristike koje nas vraćaju u prošlost. Jedina je preostala u celoj Panoniji. Na prostoru Panonske nizije nekada je bilo 50.000 suvača. U Kikindi ih je najviše bilo 1847. godine, preko 50.
Suvača je sagrađena je daleke 1899. godine i jedina je preostala u celoj Panoniji.
Priča o suvači je priča o jednom davnom vremenu, o tradiciji i običajima karakterističnim za Vojvodinu u prvoj polovini 20. veka. Ova izuzetna znamenitost nalazi se u zapadnom delu grada, na uglu ulica Nemanjine i Moravske.
Oni koji se sećaju ukusa hleba od zrna žita samlevenih u ovom mlinu kažu da ne može više nikada da se oseti. U čemu je tajna ove banatske kraljice otkrili smo na osnovu priča starijih sugrađana i sačuvanih dokumenata u knjigama arhitekte Biserke Ilijašev:
„Suvače su najstariji mlinovi ravnice, suvi mlinovi koji su za mlevenje žitarica koristili živi rad. Pokretačka snaga bili su konji. Danas su malo poznate, iako su se pojavile pre vetrenjača. Suvača u Kikindi je jedina sačuvana u našoj zemlji, postoji još suvača u Sarvašu, u Mađarskoj i u Otoku, u Hrvatskoj.“
Mlin su pokretali konji, najmanje je bio upregnut jedan par, a najviše pet pari konja. Pomeljari su obično dovodili konje, ali su se za pokretanje velikog kola suvače konji mogli i iznajmljivati. Par konja mogao je da samelje do 100 kg žita za jedan sat. Po predanju, ukus hleba od žita samlevenog u suvači bio je odličan i visokog kvaliteta. Pored žitarica, ovde se mlela i paprika, ređe biber ili cimet.
Kikindska suvača se sastoji iz tri povezana dela, pogonskog prostora, mlinskog prostora i mlinarevog stana. Poslednjih nekoliko godina u toku je rekonstrukcija kikindske suvače. Za sada je popravljen krov i započeto je uređivanje mlinareve sobe. Cilj je potpuna rehabilitacija ovog starog mlina na konjski pogon.
Foto: Danijela Jankov
Komentari