Mnogo će vode niz Moravu da prođe da se “toj vreme vrne”, kaže mi moj dobri i pošteni komšija Zarije, a moj otac Jovica potvrdno glavom odobrava ovu njegovu misao. Kažu bilo je teško za mnoge i bedno. Oni nisu osetili glad i nemaštinu, ali mnogi jesu i toga su se i nagledali. Isto tako, težak rad ih nije mimoišao.
Evo zašto je konoplja biljka budućnosti
09/04/2016
Jug Srbije i muka i jed
Jug ko i na svakom deliću ove naše lepe planete zemlje: lepo, plodno, ljudi drugačijeg govora, običaja, karaktera. Srdačni, spontani, ali opet neka muka, jad.
Bog dao, a vrag ne da!
Ja se lično kao dete sećam priča moje babe i mog dede o kudelji kako su je oni zvali. Sećam se i poslednje parcele koju sam video posejanu blizu naše bašte koju je posejao i moj rođak, Dragoslav Ranđelović, sada davne 1.998 godine.
On je jedan od poslednjih koji je konplju posejao, skinuo i predao u tekstilnoj industriji u Vranjskoj banji i za to dobio novčanu nadoknadu. Posle toga dolazi rat, bombardovanje, privatizacija, gašenje tekstilne industrije i konoplja definitivno odlazi u istoriju.
Tekstilna industrija kao stvar priča i sećanja
Pamtim i TIV – tekstilna industrija Vranjska banja, reku radnika koja izlazi iz fabričkog kruga nakon završene smene, ljuljaške za bašte koje je imala skoro svaka kuća a koje su se mogle kupiti u prodavnici pored fabričke kapije, konac za duvan koji se takođe prodavao u radnji i još dosta proizvoda koji su se mogli kupiti.
Sve je to sad samo priča koju još uvek ima neko da ispriča od bivših radnika, kooperanata ili ovako neko kao što je moj otac ili moj komšija koji su bili direktni učesnici, proizvođači ove već sad “romantične – nostalgične priče”.
Konoplja uz Moravu i druge tradicije
Nema kuće uz Moravu koja nije sadila konoplju, duvan, baštu, bostan, da nije okopavala vinograd, čuvala ovce, par volova, a oni malo imućniji i pokojeg konja.
Na moje pitanje odakle njima seme konoplje, ko im je dao Zarije se samo onako šeretski nasmejao: “Pa niko nam ga nije dao, to smo mi uvek imali, čuvali. A odakle nama to seme, ko nam ga je doneo, dao to ne znam. Ali je uvek bilo tu!”
Ako i malo pogledamo istorijski put uz Moravu je bio trgovački ili kako ga Bora Stanković u svojim delima naziva “carski drum”. Drum koji vodi do Carigrada. Usput hanovi, trgovci, Cincari, Jevreji. Mogao je bilo ko i bilo kada da donese to magično seme, te magične biljke!
E onda kaže Zarije kad su došli “ovi na vlast” misli na komuniste, i kada su napravili prve pogone, fabrike onda su oni rekli sad je to seme “naše” državno, društveno – zajedničko i sad ga zajedno svi sejemo, proizvodimo konoplju i nosimo u naše pogone. Niko se nije ni usprotivio jer kome se udarao kamen tamo negde 1.000 km daleko na nekom golom i pustom ostrvu, a i ako ništa drugo, otkup je bio zagarantovan i postojala je mogućnost zarade.
Radilo se, proizvodilo bilo je neke “fajde” – koristi. Narod je imao da jede leba kaže Zarije.
A onda kako je prolazilo vreme, dolazile neke nove godine. Ispostaviće se godine skakavca. Došli su sad “ovi” što i naše nije naše, nego je njihovo onda je počelo sve to da ide gde ne treba. Ali, to je neka druga priča, a uspomena na tu priču i to njihovo se može i sad “videti” – u korovu, u srušenim i napuštenim zgradama.
Prva kudeljara koja je otvorena bila je u Vranjskoj banji i to na samoj obali reke Banjščice a otvorio je nemački industrijalac Mozer. On je ovde dolazio mnogo godina pre i napravaio prelepu vilu za sebe i svoju porodicu.
Vila Mozer jedna je od najlepših na samom ulazu u Vranjsku banju u kojoj se danas nalazi sedište Opštine Vranjska banja. Mozer je pored lepote samog kraja i položaja na kom se nalazi sama banja prepoznao i privredni potencijal ovog malog mesta.
Posle je prodao čuvenoj familiji Teokarević iz Leskovca da bi tu istu fabriku, koju godinu kasnije prisvojili “oni pobednici” i fabriku sa opremom izmestili u novi objekat, pogon kome su dali ime Kudeljara – Vranjska Banja.
Konoplja se gajila isključivo uz Moravu
Mesto na kom je kudeljara podignuta je potez u kom vruća voda koja izvire u samom centru Banje na svom putu ka Južnoj Moravi prolazi kroz fabrički krug, ulazi u velike bazene koje su ovde ljudi nazivali “topila” jer se u njima sprovodio proces “topljenja” konoplje i odakle se dalje odnosila na obradu u pogon kudeljare.
Konoplja se gajila isključivo uz Moravu i uvek na kraju bašte, kažu moji sagovornici i taj deo baste se zvao konopljište.
Bila je jako visoka, zelena. Svaka bašta je imala bunar, a zbog blizine Morave, izobilja vode i blage klime, rasla je pravo u nebo.
Stari ljudi su kaže Zarije voleli da pored konopljišta prilegnu da se malo odmore, opuste. Ali nisu puno ostajali jer se onda kaže omame pa ko pijani se vraćaju iz polja.
Seća se Zarije da kad bi ulazili u zasad konoplje po seme da uberu za sledeću sezonu a i da se ima, jer su žene seme koristile kao lek za mnoge “boljke”, onda bi oni na kraju redova izlazili ošamućeni, pospani. Stariji taj posao nisu prihvatali i nisu hteli da ga rade iz tih razloga da se ne “zašuntave”, kako kaže deda Zarije.
Branje konoplje nije bio lak posao, ali mogao beračima da donese i predah
Jovica pamti da je branje bio mukotrpan posao. Visoka, teška konoplja srpovima se žanje i slaže na gomile pa onda vezuje u snopove. Snopovi se onda tovare u kravska ili volovska kola i nakon toga se konoplja vozi na Moravu da se “topi”.
U Moravi se pobijaju kolčevi debljine dvadesetak centimetara s jedne obale na drugu na nekih metar razmaka, da bi se snopovi poređali horizontalno, popreko, kako ih voda ne bi odnela. Konoplja tu ostaje nekih petnestak dana, nekad i do mesec, zavisno od vremena.
Svrha topljenja konoplje je da se vlakno odvoji od stabla, da nabubri.
Pamti Jovica da im je to bio omiljeni deo posla jer bi onda ceo dan bili na reci, kupali bi se i igrali, a usput bi hvatali ribu koja bi nakon nekih pola sata do sat, pošto se konoplja spusti u vodu, počela da izlazi na površinu omamljena. Istu bi oni hvatali u košare i nosili kući.
Voda je bila besprekorno čista za ne verovati kad bi danas pogledali u reku. Da su vodu pili direktno iz reke i da je u reci bilo i jegulja. A jegulje rečne “trpe” samo čistu vodu, kaže Jovica.
Nisu onda znali za THC da se to tako zove i da je to uzrok omamljene ribe. Stariji su znali za njeno omamljujućo dejstvo, ali se ne seća kako su to nazivali ili objašnjavali.
Nakon što se postupak topljenja završi onda se konoplja kupi, stavalja na kola i donosi kući. U dvorištu se opet stavlja u snopove, oni se dižu nameštaju u kupe i tako se ostavlja sve dok se ne osuši.
Nakon sušenja dolaze Romi iz Vranjske Banje i istu obradjuju. Udaraju drvenim kratkim štapovima i iz stable izvalače kudelju. Namotavaju je i predaju domaćinu. Za taj posao ne uzimaju novac već isključivo robu. Mleko, sir, meso, mast ili neku sitnu stoku, sve u zavisnosti kako se dogovore sa domaćinom.
Od kudelje se koristi cela biljka
Kudelju žene vlačaju i same obrađuju na svojim razbojima. Tršljika – stablo koje ostane se koristi za ogrev, tačnije za potpaljivanje vatre, šporeta.
Gajenje konoplje je u početku i isključivo bilo samo za svoje potrebe kažu mi moji sagovornici tek kasnije pojavom i jačanjem industrije to dobija neki drugačiji oblik.
Svaka kuća je imala tkački razboj a kudelja je bila neophodna sirovina za sve ono što je trebalo za jedno domaćinstvo, kuću.
Tkale su se košulje, marame, krpe, čaršavi, peškiri, donji veš, pantalone, ljuljaške za bebe, vreće.
U tekstilnoj industriji od konoplje su proizvodili:
- Konac za duvan
- Sargije: platno za pakovanje duvana u balama
- Tkani džakovi koji se koriste u mlinarskoj industriji za brašno ili u ratarstvu za držanje žitarica
- Konopci svih dimenzija i namena
- Dosta su se proizvodila i užad, konopci za morske brodove, čamce. Nije onda na Jadranu bilo našeg broda ili čamca a da nije imao barem jedno uže ili konopac napravaljen u Vranjskoj Banji.
Uloga stručnjaka iz Vojvodine u tekstilnoj industriji
Inače od otvaranja kudeljare i tekstilne industrije ljudi koji su bili zaduženi za obuku radnika, otvaranje pogona i rukovanje mašinama su bili uglavnom iz Vojvodine. Ništa nije ni čudno ako uzemo da je sever zemlje uvek razvijeniji i da je prednjačio u tom industrijskom razvoju da su na severu živeli i radili Nemci, Austrijanci, Mađari a svi znamo koju poslovnost i organizovanost oni nose i poseduju.
A moramo imati u vidu i to da su se na jug Srbije najduže zadržali Turci, da je Vranje poslednji grad koji je oslobođen od Turaka 1.878 godine, tako da nije nam zameriti što smo malo tehnološki ostali uljuljkani od ostatka zemlje.
Mi južnjaci volimo da se našalimo da su oni ovde najduže ostali zato što im je bilo i najlepše i da su tu živeli dobri ljudi, lagani pa je to i njima odgovaralo.
Što se iskorišćavanja konoplje u građevinske svrhe tiče, moji sagovornici ne pamte da su je koristili za neke veće građevinske poduhvate, barem ono čega se oni sećaju. Uglavnom bi ponekad pokrili neki krov neke kolibe u vinogradu, ili katunu gde su čuvali ovce I to je ono čega se oni sećaju.
Bilo nekad, sad se pripoveda…
Posleratna Jugoslavija je bila jedna od najvećih izvoznika konoplje u svetu i dugo je držala taj trend, odmah uz Rusiju i Kinu, koje su bile najveći proizvođači. Ali bilo nekad, sad se pripoveda.
Nema konoplje odavno na jugu Srbije a nema ni tekstilne industrije u Vranjskoj Banji. Ne sadi se više ni duvan, zabranjeno je! Retko se mogu videte i njive zasađene bostanom, dinjama. A bilo ih je, u izobilju.
Puno je i ardala, napuštenih parcela. A zemlja, ta naša moravska, kaže Jovica: “Može čoveka da rodi!” Stvar je vrlo prosta i jasna. Samo podsticaj od strane države i neka zdrava priča mogu da ožive ne samo jug zemlje, nego celokupnu našu privredu.
Bazirati proizvodnju na ono što se može i za šta se zna da imamo i uslova i kapaciteta.
Zašto ne bi ponovo sejali konoplju, prerađivali je. Toliko je široka paleta proizvoda koja se može dobiti od ove biljke. Sigurno da postoji potreba ne samo u svetu nego i kod nas. I sigurno je da bi koristeći naše uslove, naša iskustva ponovo bili u samom vrhu.
Ali do tada, do neke konkretne realizacije i inicijative ostaje samo: Žal za neka prošla vremena.
Komentari