Bez obzira što još uvek ima izvore izdašne pijaćom vodom, Srbija se prerano opustila kada je u pitanju njihova zaštita i eksploatacija. S obzirom na sve izraženije globalne klimatske promene, ekološki haos, ali i zanemarivanja ovog božjeg dara, stručnjaci upozoravaju da se treba uozbiljiti, pritom naglašavajući da trenutno u svetu više od milijardu ljudi naprosto sanja čašu s vodom. Takva noćna mora svakome može pokucati na vrata, zbog čega bi osnovno i prvo pravilo ponašanja trebalo preuzeti od Persijanaca koji su pre više od 2.500 godina disciplinovano izbegavali da pljuju u reke, pa čak i da peru u njima ruke.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Kada je nedavno preminuli naučnik svetskog glasa, Stiven Hoking, apelovao na kolege i svetsku javnost da podrže dalja istraživanja svemira radi njegove moguće kolonizacije, za tako nešto na umu je imao dva ključna razloga: opasnost od prenaseljenosti Zemlje i problemi sa pijaćom vodom. Naravno, postoji još mnogo razloga zbog kojih bi naseljavanje na nekoj novoj planeti bilo alternativa za bezbedan život budućim generacijama. Uz sva uvažavanja cenjenog naučnika, takozvane svemirske priče vrlo su neizvesne i smeštene u dubinama tamnog beskraja kosmosa zbog čega bi, makar trenutno, bilo racionlnije pažnju usmeriti, dok još ima vremena, na blagodeti naše nesebične planete, među kojima je i voda. Na sreću, pijaće vode još ima u zadovoljavajućim količinama, ali brine što je bezosećajno i neodgovorno rasipamo, zagađujemo i na svakorazne načine ponižavamo kao da nam od sutrašnjeg dana više neće biti potrebna.
Agrar je kao džuboks – KOLIKO PARA TOLIKO MUZIKE
Neko će reći – čemu ova priča kada je ovih dana, odnosno nedelja, pa i meseci mnogima u Evropi pa i šire voda skoro stigla do ušiju. Biće i onih koji će dodati da je pažnja prema njoj vrlo korektna i da se svake godine sredinom marta obeležava Svetski dan voda koji je ustanovljen Rezolucijom Ujedinjenih nacija iz 1992. godine. Međutim, u odnosu na ono šta voda znači za ljude kao i za sva ostala živa bića na planeti, pomenuti DAN trebalo bi da traje GODINU dana. Po mnogim procenama i više, jer ovaj dragoceni i nezamenljivi resurs zbog globalnih klimatskih promena, agresivne industrijalizacije i jurnjave za profitom, a samim tim i zagađivanja životne sredine, odavno se našao pred velikim iskušenjem. Ne volim kada čujem da će se izvori pijaće vode braniti puškama ili nuklearnim bojevim glavama, jer to smatram civilizacijskim krahom, tim pre ŠTO NAM JE SVIMA VODA PRAZAVIČAJ I MESTO ROĐENJA.
Vitezovi oranica NE PRIHVATAJU valjanje u senu
Podaci sa terena govore da od silnih voda na Zemlji, okeana, mora, jezera, akumulacija, reka i potoka, tek 0,014 procenta se može koristiti za piće. Stručnjaci kažu da to nije malo, već baš koliko treba, ali je problem u tome što su izvori plemenite vode geografski neravnomerno raspoređeni ili su nedostupni. Prema trenutnim statističkim podacima, dve trećine svetskog stanovništva suočeno je sa nestašicama vode. Već sada se postavlja glasno pitanje koliko će žednih biti 2050. godine, kada se očekuje da će našom planetom koračati 10 milijardi stanovnika. Za takvu procenu nisu potrebni nikakvi eksperti niti vidovite Zorke, Branke i Vange, jer neku vrstu simulacija, bolje reći blažih dramaturgija, već ima značajan broj svetskih megalopolisa, kao što su Kejptanun, Meksiko Siti, Džakarta, Sao Paolo, Kairo, Tokio, London, Istanbul i još neki. U dogledno vreme čak 500 gradova u državama na prostoru Evropske unije imaće problema sa vodosnabdevanjem svog stanovništva. Predviđanja su da će u ovom 21. veku 17 zemalja iz Azije i Afrike ostati bez pijaće vode. Zabrinjavajući je i podatak da blizu pet miliona ljudi svake godine umre od bolesti komplikacija nastalih usled korišćenja zdravstveno neispravne vode.
Posle ovih neveselih podataka građani Srbije bi trebalo da se uhvate u kolo jedne od dve „Šarenice“ i da glasno zasviraju i zapevaju. Na osnovu onoga što se nalazi u prirodnim bokalima, odnosno 400 i više izdašnih izvorišta situacija ne bi smela da bude zabrinjavajuća, jer na tasu onih koji vagaju ovaj resurs Srbija se nalazi na 50. mestu u svetu. Međutim, sliku stanja i zadovoljstva značajno bi mogao, primera radi, da promeni veliki srpski naučnik Jovan Cvijić, ako bi sa nekoliko aktuelnih nezavisnih stručnjaka izvršio kraću reviziju stanja sa izvorištima i načinom kako ih koristimo. Bez puno razmišljanja mnoge od onih koji se sve vreme guraju u prve redove i „recituju“ da sve znaju o vodama poslao bi u „ćošak“ kao što je njega kao gimnazijalca u nekoliko navrata profesor Kosta Vujić slao. Krstio bi se levom i desnom rukom na brani veštačke akumulacije Rovni kod Valjeva, koja je formirana u neposrednoj blizini Leličkog karsta u kojem se nalaze ogromne količine izvanredne pijaće vode.
EKOLOŠKO uljuđivanje preko AGRARNE grbače
Starost tih podzemnih jezera i izvora je nekoliko desetina hiljada godina, a sa prvim zamuljivanjem brane, za 30 do 40 godina, postoji realna opasnost da dođe do mešanja i tih voda. Ko će biti na gubitku nije teško proceniti. Valjevski hidrogeolog Dragan Petrović objavio je knjigu-studiju pod nazivom „Brana Rovni-potreba ili zabluda“ i na stručan način, sa iskustvima iz celog sveta, upozorio da se veštačke akumulacije za potrebe vodosnabdevanja grade samo kada nema drugih rešenja i da Valjevu jedna ovakva „ekskurzija“ nije bila potrebna. Međutim, konačni epilog ovog vodoprivrednog objekta se nije mogao izbeći, jer su sve vreme glavnu reč o njegovoj gradnji i nameni umesto stručnjaka vodili političari opšte prakse.
Utvrđena dijagnoza za glavobolju domaćih malinara
Kolike su rezerve pijaće vode u valjevsko-mioničkom kraju najbolje svedoči podatak da je na tom području na razmaku od svega dvadesetak kilometara sagrađeno pet fabrika, odnosno punionica za flaširanje prirodne niskomineralizovane vode. To su objekti sa najsavremenijom opremom, ali koji duže vremena rade na takozvanom „leru“ i čekanju nekih boljih vremena i pored toga što nekoliko njih iz bušotina od 350 do 400 metara dubine bez ikakve prerade i filtriranja direktno vodu sipa u flaše. Vodom je uz zapadnu bogata i istočna Srbija, područja Vlasine, Stare Planine, Kopaonika, Jastrepca, Rudnika, velikog broja banjskih mesta… Hidrogeolog Petrović je utvrdio da na Divčibarama na visini od 900 metara ima dovoljno kvalitetne vode da podmiri potrebe svih tamošnjih turističkih objekata i vikendaša. Kada se ova karta malo temeljnije pogleda ispada da Srbija ima vode „za izvoz“, što je apsolutno tačno, ali ako se u toj značajnoj oblasti nastavi sa postojećim „kućnim redom“, vodu za piće moraćemo da uvozimo, odnosno kupujemo od stranaca.
I pored svih strategija, akcionih planova, kampanja i slične birokratske dokumentacije određeni AKUTNI PROBLEMI koji mogu da pomrse račun ovom resursu su mali broj postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, suludo običajno pravilo da se pored reka i dalje nalaze i aktivno koriste deponije za komunalni otpad, u vodotokove se ispuštaju industrijski otpadi, ispira posuđe u kojima su se nalazili razni pesticidi i druge hemikalije. Naprosto, zaslepljeni podatkom da još uvek imamo dovoljno kvalitetnih izvorišta, prema njima se ležerno i neodgovorno ponašamo.
Ponekad se malo štrecnemo kada dođemo pred neku javnu česmu, jedino ako nije priključena na tamošnji vodovod, i pročitamo: „Voda nije za piće“. Takvih česmi sa neupotrebljivom vodom je skoro 90 odsto. Na čistac je mnogo toga izašlo u proleće 2014. godine, kada smo na vrlo dramatičan način upoznali dva lica vode – ono u čijoj pozadini je bila prirodna stihija, a drugo čije konture je napravio nemar. Mnoge priče iz tadašnje PODVODNE SRBIJE trebalo bi da budu i ostanu nauk kako se treba ponašati prema mutnoj i bistroj vodi. U tom kataklizmičnom vremenu mnogi su saznali da čovek može bez pijaće vode da živi pet do sedam dana, kao i da za prosečan ljudski vek popije 35 tona vode.
Mnoge će iznenaditi podatak da je u poslednjih 18 godina Srbija skoro 80 odsto svojih najkvalitetnijih izvora dala na eksploataciju inostranim kompanijama i to za 60 miliona evra. I pored nekih ocena, pre svih onih iz Ministarstva za ekologiju, da je ovakav angažman „nacionalna katastrofa“, dodatno zbunjuje i netransparentnost na koje vreme su dati izvori, godinu, pet ili devedesetdevet? S druge strane, u svemu ovome ima i neke pouke i prekora koji glasi: KAD MI NE ZNAMO ILI NE ŽELIMO SAMI DA RADIMO TAJ POSAO, NEKA O IZVORIMA I VODI BRINU ONI KOJI HOĆE. I vrapcima je jasno da oni to ne rade očarani lepotom Vlasine, već zbog interesa i zarade.
Poljoprivreda i voda su u tesnoj, praktično neraskidivoj vezi. One su kao rod najbliži, ali kada zakaže nebo, tada na videlo iznesu sav prljav veš, zamerke i kritike. Najveća je da i dalje, uz sve najave i obećanja, tek nešto više od tri odsto obradivih poljoprivrednih oranica ima zalivne sisteme. Voda se stalno nudi, a od te ponude ne beži ni poljoprivreda. Neko će morati da popusti.
Na kraju ove priče ponovo se vraćamo na početak, u prvi razred, radi potpunog opismenjavanja i izgrađivanja pravilnog odnosa prema vodi. Prva lekcija je zapis starogrčkog istoričara HERODOTA o tome kako su Persijanci štitili vodu od zagađenja. „U REKE NITI MOKRE, NITI PLJUJU, NE PERU U NJIMA ČAK NI RUKE, NITI IKOM DRUGOM DOPUŠTAJU, NEGO REKAMA POKAZUJU NAJVEĆE POŠTOVANJE“. Ako se i mi danas ovakvog reda budemo pridržavali, brzo ćemo se iz ćoška vratiti u klupu da nastavimo sa novim lekcijama o vodama!
Izvori informacija: Lična dokumentacija, portal AGROMEDIA, Bilten za selo i poljoprivredu SANU.
Komentari