Ako nešto zabrljate, bilo da je u pitanju javni interes ili pak lično i ako ste uz sve to takozvani „faktor“, odnosno čovek iz vlasti, više vam nisu potrebna izvinjenja, bežanja od novinara niti bilo koji drigi oblik snishodljivosti. Najbolje rešenje je da svima u vašoj blizini, saradnicima, savetnicima kao i onima koji su po prirodi svog osnovnog posla vezani za za njegovo nadgledanje i druge aktivnosti, kritičnog momenta, podelite zahvalnice. Sa ordenjem, medaljama i drugim poprsjima stvari drugačije stoje, ali ne uz veliku razliku. Ova metodologija posipanja sa pepelom kada se načine određeni propusti, promašaji i slična „proklizavanja“ poodavno je stekla pravo građanstva.
Gde to ima? Pa kod nas. Primera radi, za gašenje regionalne deponije Duboko kod Užica, tamošnja lokalna vlast podelila je čak 600 zahvalnica. Posle tri nedelje danonoćne borbe sa vatrenom stihijom ona je stavljana pod kontrolu i na kraju ugašena.
više od istog autora
MINISTARSTVO ZA MALINU?
20/06/2024
,,SKUVANA” CENA MALINE
10/06/2024
NADIMLJENIMA NI HVALA
S obzirom da se radilo o velikom kompleksu komunalnog otpada i dubinskom požaru izazvanom, najverovatnije nekontrolisanim isparavanjem metana, svakako da je bio potreban veliki broj vatrogasaca kao i logistike.
Njihov trud i požrtvovanost niko ne spori, ali stiče se utisak kao da su oni „mobilisani“ iz nekog objekta za rekreativni odmor a ne da su u pitanju profesionalci kojima je borba sa vatrom osnovno zanimanje za koje primaju platu.
Na čelu spiska onih koji su dobili zahvalnice je aktuelna ministarska za ekologiju, nekolicina načelnika službi i uprava za zaštitu životne sredine i sektora za vanredne situacije. Međutim, sve vreme dok je trajala borba sa vatrom, narod se gušio pa i organizovao nekoliko protesta uz povlačenje informacije da je uzrok požaru nestručno rukovođenje deponijom.
Tačnije da su „komande“ tog izuzetno značajnog objekta uzeli zaslužni partijski kadrovi. I šta? Ta vrsta komentara i analiza se utišala i na kraju „popločala“ sa navedenim zahvalnicama. Što se tiče dobro „nadimljenih“ građana oni nisu dobili ni hvala. Što nije iznenađenje.
POTOP I GRAD NE VOLE NAGRADE
Tokom olujnog nevremena 1. i 2. jula samo na području Beograda radnici „Gradskog zelenila“ imali su preko 600 intervencija. Krajnje ozbiljnih i potencijalno opasnih za bazbednost građana, pre svega, kada je u pitanju uklanjanje oborenog drveća koje je padalao na automobile, saobraćajnice, prilaze javnim i stambenim ustanovama…
Njihove kolege iz drugih komunalnih službi borili su se sa poplavljenim ulicama a u nekoliko prigradskih naselja sa vodopadima od kišnice koji su bukvalno nestvarno izgledali.
Samo nekoliko dana ranije više desetina gradova i sela bilo je na udaru olujnog vetra i grada. Pričinjene su ogromne štete kako na kućama i ekonoskim objektima tako i na usevima. Najviše su stradali voćnjaci i bašte sa povrćem.
U saniranju tih šteta uključila se država, ali i brojni humani ljudi od običnih građana, zanatlija do komšija i rodbine. Veliko poštovanje iskazano je i prema Republičkom hidrometereološkom zavodu i njegovim protigvradnim službama, strelcima i dobavljačima protivgrdnih raketa.
Međutim, nikome ni od prvih, drugih trećih i desetih, odnosno hiljaditih koji su se kršili sa velikim nevremenom nisu pisane zahvalnice. Nije bilo ni potrebe, jer se oni svake godine, skoro u isto vreme, nose sa istim nevoljama. Nekada pobede, „isčupaju“ bod, ali najćešče gube. Zbog čega za njih i njihvu logistiku, odnosno podršku nema zahvalnica?
Nema tu mnogo filozofije: među njima nije bilo takozvanih budžovana ili značajnijih belih okovratnika, državnih sekretara, podsekretara i dosekretara i druge birokratske pešadije što sugeriše da je žrtvama i borcima protiv nevremena, čili oni to ili ne, dovoljno kurtoazno „hvala“.
SMRT U DEBELOM JASENU
Lepo je pa i optimistički čuti podatak da je pre nedelju dana Komisija za dodelu bespovratnih sredstava za kupovinu seoskih kuća sa okućnicama pri Ministarstvu za selo, oglasila da je do sada podeljeno 3.015 kuća na 50 lokacija ruralnog područja Srbije. Pod njihovim krovom našlo je smeštaj blizu 12.000 ljudi.
Idejni pokretači ovig projekta zajedno sa saradnicima, na čelu sa državom, zaslužuju više od zahvalnice. Ali u tome nema neke draži i iznenađenja, jer to papirnato „ordenje“ mogu da napišu sami i međusobno ga izdele.
Međutim, taj ruralni prostor koji sam odavno nazvao našom prapostojbinim ima i drugu stranu medalje. O jednoj od njih nedavno je slovo napisao moj uvaženi kolega Miroljub Dugalić, novinar „Politike“ iz Kraljeva. Njegova priča pod naslovom „Smrt u samoći“ obavestila je javnost da je posle tri meseca od prirodne smrti u svojoj kolibi u napuštenom selu Debeli Jasen, pronađeno telo tamošnje meštanke Radice Brkušanin (71).
Moj kolega je taj događaj video kao simbol velikog broja srpskih napuštenih sela koji za one nešto upućenije u situaciju našeg ruralnog prostora nije usammljen. U Debelom Jasenu, piše on, nekada je bilo kuća punih čeljadi iz kojeg su se ljudi zbog nedostatka puta, struje i drugih elementarnih uslova za život iselili što je i doprinelo da pomenuto selo ode u tužu stranu istorije.
Prema nezvaničnim podacima oko 2.000 sela u Srbiji „treperi“ na ivici gašenja i potpunog nestanka. Upravo, dok sam se bavio ovom temom državna agencija Tanjug, prenela je informaciju da je premijer Miloš Vučević, obavestio javnost da će majke koje rode troje ili više dece steći pravo, uz značajne finansijske benefite, i na orden „Svete Majke Anastasije“.
Dakle, nije zahvalnica, već orden! Mnogo mi je žao što iz velikog broja domaćih sela neće biti kandidatkinja za ovo poprsje!
„RIO TINTO“ STIŽE NAMA KINTO?
Uz ovakav humoristino-aforistički afiš dočekana je pre 15 godina prva informacija o mogućnosti kopanja litijuma, tada su ga zvali jadarit, u dolini reke Jadar. Danas, sve miriše na opštenarodno izjašnjavanje: “hoćemo li pod zemlju ili iznad nje“?!
Tokom preostalih letnjih meseci i naredne jeseni mnogo toga će biti poznato. Priča o litijumu je vrlo ozbiljna i nadasve osetljiva. I oni koji su za i oni protiv sa istom žestinom udaraju šakom o sto. Struka mudruje ili dozirano istupa u javnost. Zbunjuje!
Poražavajuće je što niko za projekat „Jadar“ ne pita ništa poljoprivrednike, odnosno proizvođače hrane. Jadarska dolina i deo granične Mačve su jedinstveni prirodni staklenik. U njemu ako posadite i kamen on će doneti određeni plod.
Ubeđen sam da se u ovom slučaju niko neće usuditi da unapred deli ZAHVALNICE iako je, pre svega među takozvanim podobnim medijima, sveznajućim analitičarima i komentatorima napravljen veliki red za laureate.
Svaku vrstu priznanja koja unapred budu zastaklili i uramili jednog dana moraće da vrate. Dodaću, zajapureni žurnalisti bez kamate, jer mnoge od njih nema kuče za šta da ujede ikao bez prestanka „klepeću“ nanulama!!!
…
Komentari