Skok ili zalet u budućnost!? U nadnaslovu svake petoljetke, srednjoročnih, dugoročnih, industrijskih, zelenih i njima sličnih planova „skače“ se više od legendarnog Sergeja Bupke. Nebu pod oblake. Zidaju se i betoniraju izazovi i pretpostavke svekolikog našeg optimizma i konfora za bolju budućnost. Lepo je to čuti, ali i prezenteri vodeći državni funkcioneri i službenici, uz svaki projekat ostavljaju utisak kao da je njihova realizacija više nego izvesna. Plan „Srbija 2027“ koliko god bio obiman, skup, čak i nerealan, teško je ignorisati, jer je oslonjen na viziju. A po jednoj od definicija vizija je sposobnost predviđanja i sagledavanja. Čak, i proricanja!?

Bez namere da bilo koga hvališem vizija i kreacija su, po procenama vodećih svetskih analitičara, najskuplji proizvodi u 21. veku. Podsećanja radi u prethodnom veku to je bila informacija. Ne, one medijske obrade često površne, protokolarne, senzacionalističke, spletkaroške ili tanje od paukove niti, već one nastale u kabinetima genijalnih pojedinaca i timova.

Zvezda plana „Srbija 2027“ je projekat bez konkurencije: „ESPO 2027“ od kojeg se očekuje da će našoj zajednici doneti brojne benefite, ali i podići međunarodni ugled. Do tog događaja nema puno vremena, i onda šta reći osim onog :živi bili pa videli?

2.

Dosta zanimljivih informacija čulo se na račun brojnih projekata od onih iz oblasti infrastrukture, nauke, obrazovanja, zdravstva, kulture, privrede, odnosno ekonomije, pa sve do „pripitomljavanja“ veštačke inteligencije. Nije zaobiđena ni poljoprivreda, odnosno proizvodnja hrane. Ne iznenađuje što se preko te privredne grane pretrčalo, jer naprosto ona ima drugu percepciju kod publike koju treba fascinirati.

Doduše, država je najavila kontinuirano povećanje podrške sa ciljem da i Agro ekonomija uđe u kanal održivosti i povećanja izvoza. Tako će, pored ostalog, uslediti nova ulaganja u sisteme za navodnjavanje  dok će se maksimalno „gurati“ takozvana reonizacija, unapređenje voćarske proizvodnje, vinogradarstva, povrtarstva i drugih sektora.

Najjača poruka upućena je domaćim stočarima, kojima je obećano, da će u naredne tri godine imati uvećanje subvencija čak do 70 odsto. Taj sektor je konačno prepoznat kao suštinski bitan za baznu poljoprivredu i naravno za stanovništvo, odnosno potrošače. Shvaćeno je da je to izuzetno teška i zahtevana poljoprivredna grana, i uz sve to, podložna svakoraznim nevoljama, zavisnostima i raspoloženjima onih koji vode brigu o stočarstvu. Izložena je nelojalnoj konkurenciji od uvoz mesa, prerađevina od istog a u poslednje vreme iz inostranstva stižu nekontrolisane količine mleka i mlečnih  proizvoda.

Kao posledicu takvog odnosa najbolje ilustruje to što pojedinim delovima Srbije možete da se vozite ceo dan a da ne vidite na livadama ili planinskim pašnjacima deset krava i drugih goveda. Stočni fond je prepolovljen, pre svega kada su u u pitanju goveda i svinje, a paralelno je zatvoreno ili poluprazno na desetine farmi i mini klanica. Kod izvoza i uvoza mesa i mlečnih proizvoda deficit je  za duplo uvećan.

U 2022. godini uvezeno je samo prerađevina od mesa za skoro 60  miliona evra  a izvezeno za 12, 6 miliona. Iste godine za uvoz mleka i mlečnih prerađevina potrošeno je 80,7 a izvezeno svega 22,2 miliona evra. Negativni trend je nastavljen i prošle a teško da će biti nekih promena i u ovoj godini.

3.

Međutim, jedna narodna mudrost kaže: nikad nije kasno! Slažem se, ali kada je u pitanju održivost, unapređenje pa i opstanak malih i srednjih poljoprivrednih gazdinstava, koja su još uvek poluga oko koje se okreće naš agrar, situacija je dosta klimava. Tačnije rečeno: sumorna!

Nije to što nema para, uslova ili vizija, već zbog teško narušene demografije u ruralnim sredinama. Prve svega u našoj prapostojbini, odnosno selu koje je i dalje „sigurna“ kuća za poljoprivredu i stvaranje podmlatka za ovu privrednu granu.

Statistički podaci koji se u poslednje vreme smelije i realnije iznose u javnost, ozbiljno zabrinjavaju. Istovremeno, pojedini  uznemiravaju i poručuju: džaba nama Vavilonske kule, gizdavi mostovi, najbrže pruge ili internet u Đavoljoj varoši  i drugim Psačama, kada tamo nema ljudi.

Tako najnoviji popis stanovništva iz 2022. godine pokazuje da je u 95 odsto naselja u Srbiji, registrovana takozvana depopulacija. Manji broj stanovnika u odnosu na prethodnu godinu. Krajnje obeshrabrujući su podaci da od 4.721 naseljenog mesta u svakom desetom nema dece. Čak u 55 naselja nema ni jedne žene.

Nažalost, ovi sumorni bilansi u 90 odsto slučajeva vezani su za srpska sela u kojima, pored ostalog, brojne neženje prave uzaludne „sačekuše“ za potencijalne supruge.

4.

Skoro trećina stanovništva naše zajednice starija je od 60 godina. Od njih, u proseku, jedino imaju više godina vlasnici poljoprivrednih gazdinstava koji su već proslavili 63 rođendan. Ovakva demografska slika remeti mnogo toga u domaćem agraru. Pre svega kada su u pitanju ozbiljniji zahvati i izazovi na planu povećanja i unapređenja proizvodnje.

U najvećem problemu su poljoprivrednici kojima je u realizaciji određenih poslova potrebna manuelna radna snaga, odnosno sezonci. Tu mislimo na voćare, jer za berbu malina, višanja, jagoda ili kupina potrebno je puno ruku. Međutim, kako ih je sve manje to je dovelo do značajnog povećanja visine dnevnica/nadnica koje često remete ekonomičnost poslovanja. Čak ih sve češće dovodi u Hamletovsku dilemu :brati ili ostaviti neobrane voćnjake?! Alternativna rešenja za ovaj problem dosta kasne pa stoga i nije retkost da su u vreme berbe mnogi voćnjaci izudaju u zakup.

5.

Tokom prezentacije plana „Srbija 2027“, ponovo je bačena „žiška “na kopanje litijuma nazvavši taj mineral nacionalnim blagom, odnosno belim zlatom. Iz Saveza ekološkog udruženja Srbije i aktivista iz doline Jadra, poručili su da rudarenje litijuma neće dozvoliti ni po koju cenu.

Slažem se sa Zlatkom Kokanovićem, poljoprivrednikom i ekologom iz Gornjih Nedeljica da su naše zlato: maline, kupine, šljive, jabuke, sjenički i novovaroški sirevi, zlatiborska pršuta, leskovačka paprika, mnogi od plodova poljoprivrednika iz Mačve, Kolubare i brda, Šumadije, Stiga, Pomoravlja i cele Vojvodine…

Ako se politički neistomišljenici ne mogu složiti i razumeti treba tražiti odgovor od veštačke inteligencije koja je ozbiljno „umešala“ prste u naše živote? Možda, ona ima kvalitetnije viđenje, odnosno procenu  što bi bilo najbolje i najpoželjnije da nam se dogodi u budućnosti?

Naš veliki pesnik i akademik Matija Bećković, jednom zgodom je rekao: “Možda je došlo vreme da idemo natraške ne bismo li negde stigli”. Zavodljivo, duhovito, ali i sa puno razloga za razmišljanje na tu okolnost. Ko bi znao, u vremenu u kojem se živi u „petoj“ brzini ,možda, se baš u tome krije neka dobra vizija???

…