Vest dana u drugoj polovini marta koja nije mogla dobro da se čuje, neko će reći zbog krize a istina je rata u Ukrajini, vezana je za hleb iz konzerve sa rokom trajanja najmanje 10 godina.Pekara „Dajzer“ iz Badena u Austriji, počela je ovu vrstu proizvodnje još pre dve godine u vreme pandemije, ali vest u punom formatu i značaju „dokotrljala“ se na brdoviti Balkan tek nedavno. Bez obzira što kasni ona je, bokserski rečeno, zadala snažan krošej svima koji nedeljama prizivaju i plaše građane sa dolaskom gladi.I pored činjenice da Rusija i Ukrajina proizvode trećinu svetskih količina žitarica, odnosno Ukrajina najviše suncokretovih semenki za ceđenje jestivog ulja, ostatak sveta, ipak, nije „šaka jada“!

Veliki proizvođači poljoprivrednih roba i prerađevina su uz dve Amerike i zemlje takozvanog Trećeg sveta i Dalekog istoka.Kada je u pitanju Evropa mnoge od njenih država su pravi giganti u proizvodnji hrane pri čemu se koriste najsavremenije tehnologije, postupci i standardi.Neke od njih, kao na primer Holandija, samo od izvoza u toj oblasti pravi godišnje bilanse u izvozu od nekoliko desetina milijardi evra.

Nisam ni brzopleto niti netačno rekao da bi stanovnici jedne od najvećih evropskih zemalja Francuske, mogli godinu dana sa najkvalitetnijim vinima da peru noge, odnosno da ga piju dok se ne unerede.I posle tog vremena nebi bili ni blizu toga da vide dno u bazenima i poslednje flaše u podrumima.Hoću da kažem da ne živimo ni na periferiji vremena niti civilizacije da bi priče o gladi progutali kao som varalicu na kojoj se nalazi imitacija rovca.

Trumanova i druga jaja

Kada se, posebno u kriznim vremenima, pomenu takozvana „Trumanova jaja“, mleko u prahu i sada hleb iz konzervi, dođe do određenih nelagodnosti i neprijatnih asocijacija.Prva je na nestašice osnovnih prehrambenih namirnica i strah od sindroma „ Bijafra“, odnosno izgladnjivanja. Inače,pomenuta jaja nisu prestajala da se proizvode od njihove pojave pre 80 i više godina, jer naprosto bez njih obrađenih u savremenim tehnološkim procesima ne mogu kvalitetno da funkcionišu brojni proizvođači hrane.Isti je slučaj sa mlekom u prahu i još nekim proizvodima.

Danima smo se mrštili kada je objavljena vest o degustaciji junećih šnicli koje su „utovljene“ u laboratorijskim uslovima. Što bi rekao naš čovek „čista“ hemija.U pripremnim sadržajima misije za odlazak na Mars, jedna od značajnih stavki je odabir sadnica paradajza koje će se nositi u beskonačnost vasione radi uzgoja na Crvenoj planeti.Dakle, o proizvodnji hrane ne razmišljaju samo ljudi, već su u sve uključene i moćne visokosofisticirane tehnologije kao i veštačka inteligencija.

Isto tako značajno je reći da je istorija zabeležila jako malo slučajeva gde su sukobljene vojske ometale poljoprivredne proizvođače, bez obzira na kojoj se teritoriji nalazili, da seju i žanju.Svima je jasno da su bez hrane i municija i topovi manje ubojiti, pa i prezreni.

Znači li nešto podatak i to onaj iz UN da u svetskim okvirima godišnje u kantama za smeće završi 1,3 milijarde tona hrane vrednosti oko bilion dolara. Istraživanja pokazuju da podjednako bacaju prebogati, bogati i siromašni.

Špekulanti prave problem

Svaka kriza ima više lica, a po nepisanom pravilu, najružnije je ono koje se okomi na poljoprivredu. Bukvalno u korak joj „ulaze“svakorazni korupcionaši, prevaranti, trgovci, berzijanci i na kraju, kako tvrde poljoprivrednici i država.Iako joj nezvanično ne skidaju ruku sa ramena iza leđa joj rade loše stvari.Poljoprivreda kao jedna živa i dinamična aktivnost još nije razvila alate za nešto kvalitetniju zaštitu od takvih nasrtaja.

Za berze na svim nivoima dovoljno je da se najavi pomračenje Sunca, dolazak hladnog talasa, kakve političke pekmezarije ili da u nekom plemenu smene vrača pa da odmah reaguju sa kursnim razlikama, cenama i drugim „specijalitetima“ za obmanjivanje i otimačinu.I što je najgore na taj način uteruju strah sa prognozama kako nisu sigurni kada će se sve vratiti u normalu.

Političari i politike su posebna priča i oni često proizvođače hrane dovode do ludila.Ne samo što se dovoljno ne razumeju u tu privrednu oblast, već što često uobraze da su za istu „eksperti“ uz naglašen zahtev da im se ne protivureči.

Umesto u Beogradu traktori u njive

Bilo je pritisaka od strane policije, lokalnih političkih komesara i drugih „faktora“ da 29. marta poljoprivrednici okupljeni oko udruženja iz Banata, ne dolaze sa traktorima u Beograd, tačnije ispred zgrade Predsedništva.Daleko od toga da je to trebala da bude kakva „panoramska“ vožnja, već nastavak protesta koji je bio „zamrznut“ do okončanja predizborne kampanje.Međutim, zbog neispunjenja prethodnih zahteva mogli su da se „strpe“do završetka izbora, ali odbijanje ukidanja uredbe o zabrani izvoza pšenice, kukuruza, brašna i suncokretovog ulja, bukvalno ih je pogodilo tamo gde su najosetljiviji.U lične budzete.

Ta mera, smatraju ratari, doneta je bez pravog razloga uz ćiftijsko ponašanje države koja je za robne rezerve otkupila simbolične količine žitarica ostavljajući da najveće količine čuvaju poljoprivrednici u svojim silosima i spremištima.

Predstavnici Saveza udruženja poljoprivrednika Banata, ali i još nekih asocijacija odlučili su da ne troše skupo gorivo po beogradskim ulicama, već da uđu u njive radi nastavka poslova koje zahteva prolećna setva.

Zbog ovakvog gesta umesto da im se država duboko zahvali oni sa gorčinom komentarišu da je zabrana izvoza žitarica nečija namera da blokira sopstveni unutrašnji promet i već naredne žetve, koja će za nešto više od tri meseca, obore otkupne cene svih žitarica.

Za jabuke nema zime

Pored ratara svoju zabrinutost pokazuju i domaći voćari, pre svih proizvođači jabuka, kako da plasiraju svoje proizvode zbog situacije, odnosno ekonomskih sankcije protiv Rusije, čije je tržište bilo najveći kupac ovog voća.To nije nova, već stara priča koja je počela još pre desetak godina kada su Rusi najavili velika ulaganja u sopstvenu proizvodnju.Ko je u međuvremenu dremao kada je u pitanju pomenuta okolnost to je druga priča.

Pred svake izbore ljudi iz resornog Ministarstva, izvoznici i drugi vagabundi poput Magelana, Vespučija i Kolumba „otkrivaju“ nova tržišta za naše poljoprivredne proizvode uz predloge da jabuke i maline treba saditi i na samim Terazijama.Čemu, nervoza voćara kada su od delegacije koja je nedavno učestvovala na Međunarodnom sajmu „Galfud“ u Dubaiju, čuli odlične informacije. Naime, za srpsko smrznuto, ali i sveže voće, sokove, dzemove i druge proizvode iz ovog sektora interesovanje su pokazale brojne zemlje od Ujedinjenih Arapskih Emirata,Katara, Indije, Kuvajta, Egipta,Kanade do Australije i Japana.

Poljoprivreda sa „sedam“ kora

Bilo bi malodušno posle teškoća sa plasmanom kod jednog, doduše, značajnog kupca razmišljati o napuštanju proizvodnje jabuka. Uz redizajn domaćeg i novih tržišta kao i viših oblika finalizacije, pa makar to bilo i „konzerviranje“, poput onog sa hlebom u austrijskoj pekari, očekivati je da jabuka brzo prevaziđe određena uska grla.Uostalom nisam ja izmislio maksimu:“jedna jabuka, tri koraka dalje od lekara“.Dakle, i ova voćka je za mala i specijalna pakovanja.

Ubeđen sam da će se taj tehnološki, ili poslovni potez, dogoditi pre nego što Ćuta Jovanović, iz pokreta „Ekološki ustanak“ uvede u hol Narodne Skupštine čoveka sa Stare planine, i to zajedno sa pet koza.On bi na tom kultnom mestu trebao da kaže kakva je njegova sudbina ako se pašnjaci za koze, kako je predviđeno, proglase za građevinsko zemljište zarad „kopanja“ zlata?!

Bez obzira što je u našoj poljoprivredi mnogo toga sa „sedam“ kora u kriznim vremenima prava pitanja ne mogu da čekaju.Nije baš najsrećnije ako se odgovori vrte u krug ili prepisuju.Isto tako pitanje je koliko bi receptura iz austrijske pekare bila kod nas uspešna.Ali, valjalo bi probati.Možda, u našoj konzervi „pripitomimo“ neko daleko veće iznenađenje od pšenične vekne!?