Do juče smo se čudili, pa i smejali, podacima kako povremeno Srbija uvozi jabuke, krompir ili šljive. Dakle, voće i povrće kojeg ima u izobilju. Mislili smo da tako nešto ima smisla kada se radi o bananama, ananasu, avokadu i sličnim plodovima. Međutim, nedavno obelodanjena informacija da je samo u prošloj godini iz nekoliko zemalja u okruženju uvezeno blizu 11.000 tona zamrznutih malina ocenjeno je kao NOŽ U LEĐA domaćim proizvođačima. Objašnjenje da je uvezeno voće namenjeno za REEKSPORT takođe je zabrinjavajuće zazvučalo, jer je ostalo da se vidi kako će na sve ovo reagovati inostrani kupci.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Sa velikim dozom suzdržanosti prihvatio sam informaciju da je Komisija za zaštitu konkurencije utvrdila da određen broj firmi iz Srbije uvozi iz zemalja u okruženju značajne količine zamrznutih malina čime se direktno guše domaće proizvođači. Moje nepoverenje je iz razloga što pomenuta i njoj slične državne i provladine komisije i agencije ništa ne rade na svoju ruku. I kada hoće da se nakašlju prvo pokucaju na vrata nekog od kabineta i takozvanih „frizerskih salona“ nadležnih institucija i ministarstva.
Otkup malina: mercedes po ceni fiće
Stare navike ne vole pravilnike
Njihova kuraž, ipak, je išla dotle da u svom izveštaju: ukažu na brojne probleme SISTEMSKE PRIRODE sa kojima se suočavaju proizvođači i otkupljivači malina. Ovakvi problemi zahtevaju angažovanje svih relevantnih institucija na pronalaženju dugoročnog i održivog rešenja za opstanak ove značajne voćarske grane koja donosi znmačajne prihode od izvoza. Komisija za zaštitu konkurencije, naglašava, da nije utvrdila da su postojali poremećaji na tržištu otkupa malina iz prošlogodišnjeg roda.
Izbori su okej, a zadruge melem
Ako se odmaknemo korak dalje od ovog „ekspozea“ onda će situacija biti mnogo jasnija kada su u pitanju svakorazni SATELITI, METEORI, PREVARANTI, ŠPEKULANTI I HARMONIKAŠI koji obleću oko srpskog agrara praveći mu goleme probleme. Naime, prema podacima Uprave carina i Ministarstva za poljoprivredu uvoz malina počeo je još 2010. godine. Doduše, bilo je to simbolično sa nešto manje od 1.500 tona da bi u prošloj godini ta količina narasla na skoro 11.000 tona. Radi se o zamrznutim plodovima namenjenim za reeksport, inače kupljenim od proizvođača iz BiH, Bugarske, Crne Gore i Kosova. Pitanje zbog čega to rade brojne izvozne firme iz Srbije, koja ima reputaciju jednog od najvećih proizvođača ovog voća u svetu, skoro da je suvišno, ali ako je red dati odgovor on u najkraće glasi: PREVASHODNO ZBOG UNOSNE ZARADE, jer maline iz BiH sa negdašnjih 2,8 sada se uvoze po ceni od 1,53 do 1,59 evra po kilogramu.
Nezvanično se može čuti da su te cene u prošloj godini bile manje od jednog evra. Takva SAMOPOSLUGA može samo da se poželi. Komisija za zaštitu konkurencije u tom OGROMNOM ZAMRZIVAČU uspela je mnogo toga da „snimi“, ali uz sve napore NIJE PRONAŠLA DOKAZE O POVREDI KONKURENCIJE od strane otkupljivača.
Gde su u svemu ovom domaći malinari?
Ako nisu na nekom od puteva ili protesta onda ih možete pronaći u Nemanjinoj u Beogradu, gde čekaju red da ih neko primiti na razgovor zbog nezadovoljstva što im se otkupne cene ne koriguju kao i njihove otvorene sumnje da im upravo hladnjačari i drugi izvoznici kojima predaju robu rade IZA LEĐA tako što ih pljačkaju i na drzak način varaju. Jasnije rečeno, tvrde oni, ovo sa uvozom je jedna od nepobitnih dijagnoza zbog čega su u berbama 2016. I 2017. godine otkupne cene bile znatno niže od očekivanih i na ivici rentabilnosti.
Najgore je što se sve ovo događa u momentu pravog MALINARSKOG POLETA kada se očekivalo da srpsko malinogorje bude bitno prošireno i unapređeno. Po mnogim podacima sa terena ono je postalno atraktivno i izazovno ne samo za poljoprivrednike već i sportiste, glumce, estradne zvezde pa i strance. Međutim kada prosečna otkupna cena, što je slučaj za prošlu godinu, ne pređe 145 dinara za kilogram rolenda, odnosno plodova ekstra kvaliteta, onda motivisanost i druge ambicije bitno padaju.
Da li je domaćim izvoznicima potreban uvoz radi reeksporta teško je komentarisati. Profit je čudna sila koja valja brda i doline i praktično ne zna ŠTA JE MERA. Domaće malinogorje se širi i trenutno se prostire na nešto više od 17,5 a po nekim nezvaničnim procenama i na svih 20 hiljada hektara. U prosečnoj rodnoj godini može se računati na prinos od preko 50 hiljada tona crvenih plodova. Za njihov izvoz registrovano je preko 170 firmi, preduzeća, kompanija, hladnjačara i drugih privrednih subjekata. Država od izvoza maline zaradi godišnje i do 200 miliona evra što je 47 odsto od u ukupne sume za celokupno voćarstvo.
Nema ničeg spornog u tome da je dozvoljen reeksport roba i poljoprivrednih proizvoda po propisanim pravilima. Međutim, svaka država, njena ministarstva i nadležne službe i institucije reagovaće ako ta vrsta trgovine, razmene ili tranzita roba pravi probleme domaćoj industriji ili poljoprivredi. Posebno je opasno kada malina uvezena u zaleđenom stanju biva izvezena uz deklaraciju da je iz Srbije. Iskusni tradicionalni kupci lako će prepoznati da su umesto prvoklasne maline sa specifičnom aromom i ukusom dobili GEMIŠT lošeg kvaliteta što nisu želeli. Jednom, eventualno dav puta će da zažmure, a potom se može dogoditi najgori scenario da otkažu dalju saradnju.
Ko će tolikim zadrugarima da pere čarape?
Posledice takvih marifetluka mogu biti jako skupe i čak sa nesagledivim razmerama. Priče o slobodnom tržištu, nesmetanom protoku roba i kapitala, neprikosnovenosti ponude i potražnje su u redu, ali ne znače da neko može raditi i ponašati se mimo propisa i pravila. Tu su još POSLOVNI MORAL I ČAST što je u savremenoj svetskoj ekonomiji i poslovanju jako bitno i nema cenu. Imati takozvani PIB i zaklanjati se iza plaćanja nekakvog poreza državi nikoga ne abolira da se ponaša kao bahati beg.
Zbog pomenutih izvoznih RANORANILACA i njihove žurbe prilikom koje prave velike probleme nedavno je Vlada Srbije, morala da donese Uredbu o novoj evidenciji izvoznika voća i povrća u Rusiju. Znam brojne građane, od komšija do bliskih prijatelja, koji su naprosto crveneli od stida i neprijatnosti, posle saopštavanja informacija da su nam Rusi vratili određen kontigent jabuka zato što su kontrolom utvrdili da to voće nije iz Srbije. Ponavljalo se to više puta, ali samo zahvaljujući bratskoj podršci i razumevanju, nismo udareni jače po prstima zbog ovog BEZOBRAZLUKA NOVOKOMPONOVANIH BIZNISMENA.
Miholjske čarolije: SMRDIBUBE SAMO SMRDE
U donetooj Uredbi predviđeno je da svaki izvoznik bude uredno registrovan i prijavljen za izvozni posao. Moraće da ima hladnjaču kapaciteta od najmanje 500 tona za voće i 200 tona za povrće, uslov je i da firma ima sopstvenu ili ugovorenu proizvodnju, prostor za klasiranje i pakovanje uz ažuran sertifikat o fitosanitarnom pregledu i urednoj deklaraciji o bezbednosti proizvoda biljnog porekla.
ČEMU FILOZOFIRANJE ovo je pravi model i za izvoznike malina. Oni koji vide šansu u uvozu i reeksportu malina, primera radi iz BiH, neka to čine ali kada ih budu izvozili iz Srbije u Nemačku, JASNO DA NAZNAČE ZEMLJU POREKLA. Što se tiče komentara o daljoj PERPSPEKTIVI ove voćke zbog navodne njene HIPERPRODUKCIJE ona je više nego izgledna i jako povoljna. Od velikih količina plaše se oni koji je čestito NISU NI PROBALI, dakle skeptici i ziheraši. Iako nema zvaničnih podataka nezvanične ankete govore da Srbija po glavi stanovnika troši zamemaljivu količinu crvenih plovoda. Nije to sam zbog cene, već zbog toga što mi sve što je NAJKVALITETNIJE PRODAJEMO ILI POKLANJAMO DRUGIMA.
Inače, snažan ventil za smanjenje hiperprodukcije je u činjenici da Srbiju godišnje poseti tri miliona turista. Ako bi svaki peti od njih popio po jednu čašu FRAPEA OD OVOG VOĆA PRIPREMLJENOG NA VALJEVSKI NAČIN (ALA „GRAND“ HOTEL) bez problema bi se prodala polovina godišnjeg roda i zaradilo znatno više u odnosu na izvoz. Znam da na ovaj način malo ko razmišlja, ali ko ne pokuša ostaje mu nastavak kršenja sa otkupljivačima, izvoznicima i drugim, kako ih ja zovem, PODIZVOĐAČIMA koji se motaju oko najprofitabilnije srpske voćke.
Na kraju ove priče zelim naše malinare, poljoprivrednike i čitaoce da podsetim na jedan poučan običaj iz prijateljskog Izraela. Naime, dva puta godišnje iz ZIDA PLAČA u Jerusalimu, vade se papirići ispisani sa željama hodočasnika i brojnih turista iz celog sveta. Papirići se ne pale niti završavaju na lomaći, već zakopavaju u zemlji. Objašnjenje je: NIČIJA NADA NE SME DA IZGORI!
Izvori informacija: Lična dokumentacija, Portal AGROMEDIA, Bilten o selu i poljoprivredi SANU.
Komentari