Zbog preduge dileme koji MODEL da se odabere za privatizaciju, odnosno svojinsku transformaciju jedinog preživelog socijalističkog agrokombinata Poljoprivredne korporacije Beograd (PKB), a uoči najnovijeg tendera, može se čuti da o tome treba odlučiti referendumom. Bez ikakvih aluzija na neka druga značajna državna pitanja hrana i voda su resursi sa kojima se jedna društvena zajednica ne sme igrati niti ih ustupati da ih navodno PAMETNIJI i POSLOVNIJI od nas koriste, hoću reći, RAUBUJU. Pomenuti modeli postali su glvobolja i za one koji vode obnovu srpskog zadrugarstva pa tako još uvek nema takozvanih SLOŽENIH zadruga koje treba da okrznu evropske standarde organizovanosti i poslovanja. Međutim, istovremeno smo čuli za jedan vrlo orginalan model koji bi trebao da reši velike i zabrinjavajuće seobe iz sela a čiji je autor Milan Krkobabić, zadužen za regionalni raztvoj i obnovu zadrugarstva. On je mišljenja da se KLJUČ za taj problem nalazi u rukama sto hiljada NEUDATIH žena.
Uvek se obradujem kada čujem da se organizuje neka akcija sa namerom pojačane zaštite životne sredine ili brige o ugroženim vrstama ptica. Posle prve i jedinstvene akcije POPISA vrabaca koji se zbio nešto ranije od izbora za gradonačlnika u glavnom gradu, ovih dana upravo tek ustoličeni domaćin Singidunuma, u bloku 28. na Novom Beogradu presekao je vrpcu na tri konforne kućice za hranjenje i druge oblike podrški sve ugroženijih vrabaca. Ova ptičica je simbol, odnosno zaštitni znak Beograda i tako nešto zasigurno zaslužuje. Između ostalog cela akcija nazvana EKO-ZONA, je MODEL ponašanja, kulture i svekolike zabrinutosti Beograđana na svet i okruženje u kojem žive i nebi trebao da se dovodi u vezu, kako to neki ističu, sa nedavnim totalnim pomraćenjem MESECA.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Iako se niko nije setio poljoprivrednih REKORDERA i svih onih koji imaju natrosečne rezulatate kada je u pitanju proizvodnja hrane svojevrsan MODEL razmišljanja je i nedavna ideja da mladi talentovani ljudi za svoje rezultate postanu konkurenti za dobijanje NACIONALNE PENZIJE. Misli se pre svega na srednjoškolce i studente koji na međunarodnim takmičenjima i Olimpijadama iz pirodnih nauka i informatike osvajaju medalje baš kao i: rvači, tekvondisti, strelci ili vaterpolisti. Ne zvuči to loše da predlagač nije prevideo gde živi a istovremeno smetnuo je sa uma i to da su pomenute penzije namenjene prvenstveno estrardnim i drugim muzičkim zvezdama, specijalistima za razne performanse, pisce beletristike, istoričare koji veličaju svake pobednike, samoreklamere i tek po nekog ko zaslužuje dubok naklon za svoj rad, kreativnost, znanje i nesebičnost. Talentovani ptići će čim ojačaju krila odleteti tamo gde će dobiti šansu za rad i napredovanje u poslu. Inače, pravi maštari i kreativci koji su nam potrebni kao hleb odavno su potisnuti iz prvih redova i njihovo mesto preuzeli su reklameri i takozvani populistički propagandisti. Njihovi MODELI koje predstavljaju su komplikovani, teški i neizvesne misije.
U MODEL LAVIRINT upali su i nosioci velike akcije na planu obnove srpskog zdrugarstva poznatije kao „500 zadruga u 500 sela“. Od obnovljenih i novoorganizovanih 270 zadruga ni jedna nije iz reda takozvanih SLOŽENIH koja po svojoj formi organizovanosti i poslovnoj filozofiji treba da bude najsličnija onim koje sa velikim uspehom funkcionišu u razvijenim agrarnim zemljama Evrope i sveta. Isprečio se, kažu, MODEL, jer još nikako da se definiše kako bi ona u našim uslovima trebala da izgleda. Međutim kako je u taj posao uključen i određen broj eksperata iz ove struke očekuje se da se u novom zadružnom miljeu konačno pojavi i SLOŽENA zadruga. Čini se da je to više nego potrebno, jer male zadruge iz skoro nestalih sela sa juga Srbije, uz sva uvažavanja da i tamo postoje, nisu odraz krupnih i reformskih zahvata na ovom planu. Poruke da srpski domaćini treba da se UDRUŽUJU i to upravo uključivanjem u poljopprivredne zadruge su postale opšte mesto i prenaglašene, jer ako današnji mali proizvođač ne prepozna u tome šansu ostaće i dalje mali, siromašan i nezadovoljan. To mora sam da ukapira i ti nema mesta bilo kakvom partijskom ili stručnom ubeđivanju. Zadruge su nema dileme POJAS ZA SPASAVANJE za sve koji hoće nešto značajnije da urade u poslu i životu. Bitno je dodati da je cela ova priča podržana od strane države koja je za DUBLJU ZADRUGARSKU BRAZDU za ovu godinu planirala podršku od 825 miliona dinara. Nekoliko decenija unazad nije ni paru.
Svojevrsan MODEL ponašanja i razmišljanja je i onaj sa kojim je u javnost pre neki dan izašao ministar Milan Korkokbabić, zadužen za regionalni razvoj i obnovu zadrugarstva, a povodom toga kako zaustaviti ubrzana pražnjenja i nestajanja srpskih sela. Cenim da svoje orginalno razmišljanje nije video u predhodno prevrnutoj šoljici od kafe niti da mu je tako nešto stiglo u snu. Po njemu: KLJUČ opstanka srpskih sela nalazi se u rukama preko sto hiljada NEUDATIH žena , starosti do 40 godina, na čijem drugom tasu je oko 250 hiljada NEOŽENJENIH poljoprivrednika, odnosno vitezova oranica. Samo ako dame odluče da žive na selu ono će ponovo oživeti pa i procvetati. Bez stajanja na strani pesimista i neverice, ali mnogo toga ukazuje, da će se tek za sprovođenje u praksu tog MODELA jako dugo ČEKATI. Međutim, priča je ako ništa romantična, ženstvena, plišana, čokoladna i diskretno našminkaka, a možda, i ostvarljiva.
Traganje za pravim i održivim MODELOM po kojem će se privatizovati, odnosno izvršiti svojinska transformacija Poljoprivredne korporacije Beograd (PKB) traje nekoliko godina i logično navodi na zaključak da je to glavni problem. Da li se sa pričom o MODELU kupovalo vreme ili, po našoj uobičajenoj praksi, čekalo da se kompanija što više obezvredi trebalo bi da bude uskoro jasnije. Naime, Ministarstvo privrede najavilo je da će USKORO raspisati tender, odnosno oglasiti prodaju dela državne imovine i kapitala u ovoj korporaciji. Ipak, zahvaljujući pritisku iz MMF određen je okvirni datum da se javni oglas, odnosno tender raspiše najkasnije do 15. avgusta ove godine. Znači za nekoliko dana. Raspisivanje oglasa će biti prilika da se konačno sazna šta sve u BISAGAMA beogradskog MEGA-ŠPAJZA ima i u kojim količinama. Zna se, dosta pouzdano, da pored 1.700 zaposlenih ima 17.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, zatim još 4.500 hektara građevinskog, koje navodno neće biti predmet prodaje, zatim bogat stočni fond sa farmom u kojoj je preko 8.000 krava muzara, mehanizacija, oprema i druga logistika na koju se oslanjaju ovakvi kombinati. Uz ovo Ima PKB i dugovanja koja iznose blizu 80 miliona evra.
Međutim, jak adut u rukama ove korporacije je njen BREND, odnosno IME koje se gradilo sedam decenija, tržište sa preko dva miliona potrošača koje se nalazi na vratima PKB-a i naravno stručnu radnu snagu koja je kod proizvodnje hrane izuzetno značajan faktor. Imam utisak da u predhodna dva pokušaja privatizajije nije bio problem u ceni od 154 miliona evra, već zbog straha potencijalnih kupaca kako da se nose sa poslovnom ozbiljnošću i izazovima koji su imperativ ovakvih strateški značajnih agrarnih kompanija. Bez obzira što su kroz direktorske kabinete prošetali brojni stranački kadrovi i oni su bili dobrim delom oprezni sa načinom ophođenja i rukovođenja. Posle prelaska iz vlasništva grada Beograda u ruke države došlo je do jednog mirnijeg perioda da bi sredinom prošle godine počelo BOJENJE LAKMUSA preko priča da su za njegovu kupovinu zaniteresovani domaći idustrijalci i Miodrag Kostić i Petar Matijević kao i jedan broj moćnih inostranih kompanija sa područja UAE, Kine i još nekih destinacija. Kako ni od toga nije bilo ništa stiglo se do novog tendera koji će dati ODGOVOR IMA LI KUPACA za svojevremeno zazvanu BELU KUĆU srpskog agrara.
Iako se uveliko piše oglas od strane onih koji vode PKB i dalje, MNOGE ZBUNJUJE KONSTATACIJA kako im nije jasno PO KOJEM MODELU DA SE TO URADI. Da je u pitanju kakav specijalizovani poljoprivredni satelit koji treba da se poišalje u zemljinu orbitu tako nešto odavno bi bilo rešeno. Sve ovakve priče gde su u glavnoj ulozi MODELI, PRINCIPI, NEPOZNANICE, PITALICE DA LI JE MOMENAT i slično navode na sumnju da po pitanju privatizacije još nije sve ZRELO ili pak neko, dodatno, kupuje vreme za neke svoje ambicije i planove. Stručna javnost upozorava da treba biti oprezan, jer je u pitanju veliki proizvođač hrane koja će u nastavku 21. veka biti uz vodu jedan od najznačajnijih planetarnih resursa. I oni cene da bi najbolje bilo da novi vlsnici budu domaći preduzuetnici i poslovni ljudi, ali i da država treba da zadrži više od simboličnog udela. Čak ima predloga da to bude 50 odsto, a ako je to njoj opterećenje da svoj upravljački, odnosno vlasnički udeo vrati gradu Beogradu.
Najveću zabrinutost pokazuju zaposleni koji strahuju da epilog posle privatizacije ne bude kao što je bio kod najvećeg broja izuzetno uspešnih poljoprivrednih kombinata u Srbiji. Bukvalno svi oni su za kratko vreme streljani bez POVEZA na očima. Oni i dalje najviše veruju državi i mišljenja su da ovakva preduzeća treba da dobiju POSEBAN STATUS zbog svog značaja kao i da bi o novom MODELU privatizacije trebalo da se zaposleni i građani Beograda izjasne putem REFERENDUMA. To su nažalost usamljeni glasovi i želje o kojima će se, najverovantine, tek naknadno više i glasnije govoriti.A možda nećemo čuti ni REČ.Do tada ostaje na snazi maksima: REFORME I VLASNIČKE TRANSFORMACIJE SU DOBRE SVE DOK NE STIGNU DO TVOG PRAGA.
Izvori informacija: Lična dokumentacija, portal AGROMEDIA, Bilten za poljoprivredu i selo SANU.
Komentari