Poodavno se šuška, a u poslednje vreme sve otvorenije govori, da je broj od blizu 600.000 registrovanih poljoprivrednih gazdinstava samo populistička fatamorgana. Te sitne kapljice koje čine srpski agrarni vodopad pojedinačno skoro su nevidljive i udarom u najmanju prepreku odmah se rasprše. Dovoljan je najobičniji nadrndani državni službenik ili bahati izvršitelj pa da jednom gazdinstvu zbog sitnih novaca bude zagorčan život i pokazan put u starije kameno doba. Ako smo se pak istinski zaleteli prema EU i njenom konceptu savremenog i održivog razvoja onda i u redovima MALIH treba izvršiti ozbiljne reforme. Ključna stvar je kada se usprave na vrhove prstiju da ne mogu da vide kraj svoje okućnice, odnosno imanja koje obrađuju. Sa sigurnošću sam saznao da u tom društvu ni GLUMCI NE GLUME.
Možda u vreme predizborne kampanje ovo neće dobro zvučati, ali procene su ljudi iz struke da je za početak potrebno broj poljoprivrednih gazdinstava smanjiti za trećinu sa ambicijama da se on prepoplovi i vremenom dovede u idealno stanje od 200.000 registrovanih. Stručnjaci ne govore napamet, već procene iznose na osnovu niza parametara sa krajnjim efektom na povećanju konkurentnosti i održivosti u sve složenijim i zaoštrenijim uslovima proizvodnje hrane. U unapređenom obliku organizacije i logistike, među kojom je i ona od strane države, može se govoriti o Srbiji kao razvijenoj agrarnoj zemlji umesto kao velikom, ali i dalje neiskorištenom potencijalu.
Doduše, ova priča je pomalo utopijska i vrovatno će doživeti nekoliko izbornih ciklusa s obzirom na naša razmišljanja u okviru kojih još uvek robujemo tradicionalno-konzervativnom, bojažljivom i usporenom posmatranju onoga što se dešava u ovoj oblasti. Nas i dalje fasciniraju velike brojke, masovnost, primeri nekih drugih i bez sopstvenih ambicija da nešto menjamo. Potreba za menjanjem potiče od našeg ključnog problema koji se odnosi na VELIČINU obradivih površina kojima raspolažu mala gazdinstva. Do juče ona je bila zanemarljivo mala, ali i u najnovijem pomeranju prosek je ostao u rasponu od dva do pet hektara. Zemljište je retko u jednom komadu, dok aktivnosti na planu komasacije idu traljavo i uz puno primedbi. Poređenja radi kada je u pitanju ovo OSNOVNO SREDSTVO poljoprivrednika u zemljama EU prosečna površina u vlasništvu malih gazdinstava je preko 40 hektara.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Nas i dalje fasciniraju velike brojke, masovnost, primeri nekih drugih i bez sopstvenih ambicija da nešto menjamo.
Naravno, formalno se i malima daje pravo na zakup državnog zemljšta koje prate brojne uredbe, pravila i ugovori sa naredbodavnim klauzulama. Zemljište od kojeg svi okreću glavu deli se džabe, a uvedeno je da stočari, zbog ozbiljne krize u ovom sektoru, imaju pravo prečeg zakupa državnog zemljišta. Međutim, ni jedna od pomenutih aktivnosti i ustupaka ne može bitnije da popravi opštu sliku sa veličinom prosečnih parcela u rukama malih proizvođača. Naprosto, oni bi morali da dokupe tri do pet hektara, ali za tako nešto nemaju finansijskih mogućnosti.
Sredinom prošle godine obelodanjena su dva, odnosno tri poražavajuća podatka kada su u pitanju mala gazdinstva. Prosečna starost njihovih vlasnika je bila preko 60 godina, traktori kao osnovne konjske snage pregurali su tri decenije, dok je 3.553 poljoprivrednika primalo minimalnu penziju od svega 5.000 dinara.Najveći broj od 120.000 osiguranika ima penziju nešto veću od 12.000 dinara, a tek 40 vitezova oranica uspelo je da ostvari primanja po ovom osnovu u iznosima od 55.000 do 76.000 dinara. Ovo sve ukazuje na veliko siromaštvo MALIH koje povlači za sobom sporo napredovanje, odnosno retko uključivanje inovativnih tehnologija i drugih oblika modernizacije proizvodnje.Drugim rečima to je kaskanje i gubljenje svake trke sa konkurencijom.
Najveći broj od 120.000 osiguranika ima penziju nešto veću od 12.000 dinara, a tek 40 vitezova oranica uspelo je da ostvari primanja po ovom osnovu u iznosima od 55.000 do 76.000 dinara.
Nesporno slaba finasijska situacija i već pomenuti „portabl“ posedi bili su dugo godina razlog da mala gazdinstva nisu mogla da dobiju podsticaje, kako domaće tako i od inostranih fondova , za kupovinu traktora i druge mehanizacije. To je bukvalno bila, bez obzira na sva „papirnata pokrića“, svojevrsna diskriminacija kojoj su bili izloženi čuvari domaćeg ruralnog prostora, odnosno sela. Dugačak je spisak svih ostalih izopštavanja, pa i ponižavanja malih gazdinstava sa čijim brojem se već duže vreme hvale i diče oni koji NI ZA JOTU nisu zaslužni za tako nešto. Mala gazdinstva su i dalje između erupcije brojnih paradoksa, učmalosti, senzacionalizma i populizma. Te male varijante predstavljaju se kao glavni junaci našeg agrara, jer se zadovoljavaju sa mrvicama i samim tim državu mnogo ne koštaju.
Modeli su posebna priča.Na koga se ugledati,koga oponašati, imamo li uzore u svojim sredinama i kako im se približiti i naravno šta na ovom planu čine takozvani moderatori? Lutanja su velika pa tako ARHAIČNI oblici organizacije i dalje su dominantni. Nema ni nekog aktivnijeg učešća države, resornog Ministarstva niti upliva zadruga koje su u velikom sprintu diljem Srbije.One mogu biti sigurna luka za jedan broj malih gazdinstava, ali prilikom nekog većeg izazova i problema, primećeno je, ponašaju se neodlučno, zbunjeno i uplašeno kao da se iznenada pred njima pojavio splet zmija otrovnica. Dakle, svako drugo gazdinstvo prinuđeno je da se samo bavi istraživanjem tržišta i ponašanjem potrošača što su naučne discipline koje se studiraju na fakultetima.U takvoj situaciji MALIMA preostaje: odlazak kod nekog hladnjačara, trgovinskog lanca, kvantaša ,izvoznika ili vidovite Zorke, kako bi dobio savet kojom proizvodnjom da se bavi i da pri tome na kraju sezone ne obere još jedno razočaranje.
Nije ovo nikakva antipropaganda prema uvođenu novih tehnologija, već realna slika stanja kada su u pitanju MALA gazdinstva koja jedva sastavljaju kraj s krajem.
Oni retki koji su u startu napravili dobitnu kombinaciju, bukvalno konače i osviću, u najtiražnijim i najgledanijim medijima. Nemam ništa protiv, ali bih ipak voleo da ih je mnogo više.Tako sam se nedavno osećao kao najbliži saradnik glumca Branka Jankovića, iz sela Gunjaka kod Osečine koji se, hobističi, odnosno u slobodnom vremenu, bavi kozarstvom. Vrlo ozbiljno. Kada sam čuo da u procesu prerade mleka i spravljanja surutke koristi tehnološki postupak LIOFILIZACIJE mom zadovoljstvu nije bilo kraja. Još pre 15 godina pisao sam o toj tehnologiji i preradi i umalo da budem ismejan, iako se uveliko znalo da se tim postupkom priprema hrana za kosmonaute. Branko surutku izvozi u Ameriku, Australiju a u Evropi rado je piju Englezi, među kojima i fudbaleri legendarnog Mančester Junajteda. Još jedan glumac Nenad Jezdić, ništa u svom biznisu u okolini Valjeva nije „odglumio“, već je po najvišim standardima organizovao proizvodnju voćnih rakija. Za savremenu destileriju najveću količinu sirovima obezbeđuje iz sopstvenih voćnjaka. Ko jednom proba njegovu šljivovicu „Darosavu“ ostaće joj do kraja veran i za darivanja uvek raspoložen.
Mogao bi ovaj spisak uz Jezdića i Jankovića još da se produži i da to potraje do kasno u noć, da se stigne do brojke od nekoliko stotina nadprosečnih MALIH gazdinstava što ne bi smelo nikoga da fascinira. Potreno ih je mnogo više s obzirom da naše podneblje, mogućnosti i talenat. Na nedavno završenom Prvom Međunarodnom sajmu voćarstva, vinogradarstva i povrtarstva u Beogradu, upravo je bio primetan naš talenat, odnosno kreativnost, inovativnost i potreba uključivanja poljoprivrede u najsavremenije tehnološke tokove. Međutim, plašim se da dve mlade ekipe iz Novog Sada koje su promivisale mobilne aplikacije za daljinsko navodnjavanje, odnosno digitalnog agronoma za blagovremeno detektovanje rizika u zasadima jabuka od biljnih bolesti i štetočuna, da će ako ne nađu mušterije za pomenute uređaje u inostranstvu, brzo zatvoriti svoje visokosofisticirane dućane. Neće ništa bolje proći ni agencije koje preporučuju usluge dronova u poljoprivrednim aktivnostima. Kažem usluge, jer o kupovini ovih korisnih i praktičnih „igrački“ malo ko razmišlja. Jasno, zbog besparice.
Nije ovo nikakva antipropaganda prema uvođenu novih tehnologija, već realna slika stanja kada su u pitanju MALA gazdinstva koja jedva sastavljaju kraj s krajem.Možda ima neko pametniji od agrarnih i ekonomskih stručnjaka koji će podići glas protiv svake kompresije i smanjivanja broja onih koji „seku uši da bi zakrpili dupe“ uz veliku opasnost da postanu nevidljivi na domaćoj agrarnoj mapi. Uostalom, nisam pomenuo da, ako se ta aktivnost ne uradi postupno i planski, da će prste umešati i to neselektivno takozvana DEMOGRAFSKA TRANZICIJA. Kakva je to aždaja ilustrovaću podatkom da se iz zemalja Balkana u zemlje Evropske unije u prošloj 2019. godini iselilo 228.000 ljudi od čega iz Srbije 50.000. U tom srpskom gradu skoro veličine Valjeva nisu bili samo lekari, medicinske sestre i vozači, već zasigurno i znatan broj onih koji su videli svoju budućnost u poljoprivredi i proizvodnji hrane. NEZNALICE ĆE, U TO SAM SIGURAN,SVE OVO PROGLASITI ZA VIŠU SILU!
Komentari