Sve dok se POLJOPRIVREDA ne bude pisala velikim slovima, odnosno uvažavala i podržavala kao privredna grana sa izuzetno velikim mogućnostima, ona će nastaviti sa stihijskim tumaranjima i nejasnim ciljevima. U ovoj oblasti mnogo je nervoze koja nije ništa drugo do simptom nesigurnosti, loših procena i poteza. Na sreću, povremeno blesne poneka dobra ideja i predlog, ali i dalje je znatno više onih lošijih i neprimerenih situacija. I još nešto – uz svaku vrstu izbora, a posebno onih za najviše državne fotelje, na srpskim oranicama baci se više obećanja i laži nego semena neke ratarske kulture.
 

Možda vas zanima

Sve nas je manje, recituju statističari

Kolumne

30/07/2020

Suzavac se razišao, paori na stepeništu

Kolumne

19/07/2020

Varljivo leto dvehiljadedvadeseto

Kolumne

10/07/2020

Po ko zna koji put čitam, zastajem, proveravam, uzdišem i preznojavam se nad podatkom da Holandija godišnje od izvoza poljoprivrednih proizvoda prihoduje blizu 85 milijardi evra. Srbija u najboljim godinama 3,5 milijardi. Sami izračunajte koliko je to manje. Mnogi kažu da poređenje sa Holandijom nije primereno, s čim se inače ne slažem, jer je vrlo dobro poznato da su Holanđani oranice otimali od hladnog i hirovitog mora. Metar po metar. Oni nemaju ništa dužu zemljoradničku tradiciju, umeće, veštine i snagu, što traži ova privredna grana. Nisu ni nekakvi „vanzemaljci“. Sećam se jednog preduzetnika iz Holandije koji je došao 80-ih godina prošlog veka da mesi hleb u Valjevu, i nije se snašao.
 

Za razliku od holandskih, srpske oranice su kao sa razglednica i to u boji. Tako nešto, kaže naš narod, stvoritelj može da pokloni onima koji se rode pod srećnom zvezdom. Bitno je kod ovih poređenja obratiti pažnju i na podatak da se u Holandiji poljoprivredom bavi svega 68.000 stanovnika a kod nas 1,3 miliona.

Šta je onda problem na bajkovitoj 45 paraleli (sinonim za srednju geografsku širinu Srbije)? Odmah da kažemo da umesto traženja modela i formula za agrarni intenzivniji i održivi napredak, mi se i dalje saplićemo o ozbiljne sistemske probleme, ali i takozvane „vrzine“. Neki problemi su iznuđeni, drugi stečeni, a mnogo veći broj je posledica preteranog improvizovanja i nebrige onih institucija, ustanova, službi, menadžmenta i agrarnih kreatora koji treba da su na stalnoj usluzi poljoprivredi.
 

Umesto pružanja konstruktivnih rešenja o tome kako na najbolji način udomiti PKB ili isforsirati da Koridor 11. prođe delom Pešterske visoravni, javnost sluša plač zbog punih hladnjača malina koje po kvalitetu nemaju konkurenciju na celoj planeti. Niko otvoreno da kaže da su zatajili trgovci i oni koji su zaduženi za marketing. Maline će se prodati i samo u pesmi će se njima sladiti golubovi.

Jedna od najmračnijih informacija koja se ovih dana pojavila u javnosti, i to sa ambicijom da izazove ne znam čije saosećanje, doslovno je glasila: „Poljoprivrednim penzionerima neće biti oduzimane njive.“ Ova „dobra“ vest tiče se poljoprivrednika koji imaju dugovanja za penziono i zdravstveno osiguranje koja su prema navedenim podacima pozamašna. S obzirom na to da se u našoj državi duže vreme donose takozvani zakoni na „kilo“, ne iznenađuje ni ovakva sramota. Ako neko ne uplaćuje, iz bilo kojih razloga, predviđeni doprinos zbog čega dodatne pretnje sankcijama, kada će ih na kraju dočekati najveća – da svi oni koji nisu ispunili uslove za penziju istu neće ni ostvariti.
 

S druge strane, šta treba očekivati od onoga kome se oduzme osnovno sredstvo za rad, što zapravo zemlja jeste za seljaka? Takve suludosti samo su svojstvene okorelim državnim okovratnicima i štetočinama koje jako dugo rovare srpskim agrarom. Uz objašnjenje da će se menjati zakon PIO, najavljene su određene olakšice i povoljnosti. Ipak, na kraju nije propušteno da se naglasi da će osnovni dug za neuplaćene doprinose ostati, dok postoji određena mogućnost da dođe samo do otpisa kamata na isti. S obzirom da je ovo izrečeno u vreme izborne kampanje, teško je poverovati da će epilog ove priče biti po volji siromašnih poljoprivrednika.

Dug poljoprivrednika prema PIO Fondu 185 milijardi dinara – Moguć reprogram i otpis kamate?

I dalje se mogu čuti podeljena mišljenja o tome da li će Srbija naći rešenje za odlaganje primene SSP (Sporazuma o saradnji i pridruživanju) kojim je predviđeno da od 1. septembra stranci mogu da kupuju naše oranice i drugo poljoprivredno zemljište. Oni čija je uža specijalnost političaranje kažu da će koristiti iskustva nekih drugih evropskih zemalja za „odvraćanje“ prodaje sopstvene zemlje, dok istovremeno ima i mišljenja iz struke koja uveravaju javnost da SSP nije loša stvar i da će on doprineti našem približavanju novim fondovima EU, stvoriti preduslove za niže cene brojnih proizvoda usled liberalizacije trgovine i omogućiti neposredniji pristup tržištu sa skoro 500 miliona potrošača.
 

Ipak, nešto preciznije tumačenje, koje nema ni malo sentimentalnosti, kaže: da za eventualnu promenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju bila bi potrebna saglasnost srpskog parlamenta, evropskih institucija, ali i svih 27 članica. Kod ovog poslednjeg uvek može da zastane uz onu nama dobru poznatu: da komšiji „crkne krava“ – nije teško pogoditi ko bi mogao da se nađe u centru pažnje… Bojim se da će ova osetljiva i bolna priča brzo otići u zapećak, jer se već uveliko sa najviših političko-strukovnih mesta „recituje“ stih: „Ako hoćemo u STO (Svetsku trgovinsku organizaciju), moramo da prihvatimo GMO (Genetski modifikovane organizme)“!

130 miliona tona GMO hrane završiće na svetskom tržištu do 2021. godine

I dok naše poljoprivrednike zbog setvenih i drugih obaveza trese groznica od besparice, jer podrška države od 2.000 dinara po hektaru je minorna, kroz celu drugu polovinu marta sa nastavkom u aprilu, povlači se priča o regionalnom koncernu za proizvodnju, preradu i promet hrane „Agrokor“ u kojem se situacija „zajapurila“ zbog duga od neverovatnih šest milijardi evra. Njegovo posrtanje nije skrenulo pažnju samo zbog basnoslovne sume novca, već i zbog činjenice što on ima značajan upliv na područje Srbije i u čijem vlasništvu su: zrenjaninski „Dijamant“, „Frikom“, „Kikindski mlin“, „Mg mivela“ i „Nova sloga“ u kojima je zaposleno oko 10.000 radnika. Bez namere da relaksiramo situaciju, oni koji su „ozidali“ ovu mega kompaniju iznaći će način kako da prevaziđu nastale probleme. Naprosto, trgovci – i to još hranom bili bi više nego glupi ako bi se okliznuli na kori od banane i nekoj sličnoj banalnosti. Hrabri iz ovog slučaja to što će građani nešto bolje razumeti kolike sume novca su u igri, ne samo u sektoru trgovine, već i agro-kompleksu. Na početku pomenuti Holanđani su tu šansu odavno prepoznali i oberučke prigrlili. Nama se ona i dalje „smeši“!
 

Umesto rasprave o subvencijama i drugim oblicima podsticaja u određenim krugovima otvorila se rasprava o tome kako je pravilno nazivati poljoprivredne proizvođače: seljaci ili paori? Akademska čangrizala ponela su se baš kao „dokon pop“ koji u slobodnom vremenu krsti i jariće, uz to dodajući za oba oslovljavanja neprimerene karakteristike, kvalifikacije i insinuacije. Šta takvima reći ili odgovoriti osim onog da svi ljudi koji obrađuju, doteruju, miluju, tanjiraju srpske oranice i žive od njih su zapravo vitezovi zemlje. Oranice su njihov Panteon (hram svih bogova), a i kada uđemo u EU, uveren sam, neće se oslovljavati farmerima, već kako to na ovim prostorima traje vekovima.
 

Na kraju ovog saplitanja kroz agrarne lavirinte i vrzine stigosmo i do jedne od najmarginalnijih grupa u okviru poljoprivrede – sezonskih radnika. Prema predlogu resornog ministarstva i samog premijera države, ovi „mučenici“ od ove godine bi trebalo da uđu u legalne tokove, odnosno da budu prijavljivani i da se istima uplaćuju doprinosi za penziono osiguranje. S obzirom na to da u poslednje vreme među sezoncima ima sve veći broj mladih ljudi sa završenim školama i fakultetima, stvara se idealna prilika da ta populacija izbliza upozna sve lepote i izazove koje pružaju selo i poljoprivreda. Ovo približavanje nekoliko desetina hiljada sezonskih radnika na godišnjem nivou, po mnogim procenama, može da odigra presudnu ulogu u borbi za spasavanje od nestanka brojnih srpskih sela. Zbog toga ideja da sezonci postanu „vidljivi“ zaslužuje aplauz na otvorenoj sceni. Ako ona zaživi u praksi, to će biti odličan povod da se barem prvo slovo poljoprivrede počne pisati velikim slovom, odnosno na vidljiviji način nego što je to sada.

Izvori informacija: lična dokumentacija, portal Agromedia, bilten SANU