„Nema tih para za koje bih besplatno radila“. Ovaj aforizam Kristine Martinović, u prvi mah zvuči kao inat, princip i stav same autorke ili njenih prijateljica koje imaju „rezervni“ položaj kada je u pitanu materijalna egzistencija. Međutim, on istovremeno ne može da prikrije činjenicu i situaciju koja govori nešto sasvim suprotno. Čak, ne i to da žene rade za male pare, već izuzetno veliki broj njih „pada s nogu“ za dzabe.

U prvom ešalonu su domaćice čiji neplaćeni mesečni rad (staranje o članovima domaćinstva, kuvanje, čišćenje, peglanje…) iznosi preko 70.000 dinara. U nekim gradovima i opštinama ta suma je oko 50.000 dinara. Postavlja se pitanje koliko vredi neplaćeni rad žena u srpskim selima, koje pored svih obaveza u kući, treba da drže pod kontrolom staje sa domaćim životinjama i bašte koje su u opisu njihovih radnih obaveza? Takav i toliki rad, kako neko primeti, nema cenu!

Ovu temu iz „grma“ je isterala Akademija ženskog preduzetništva iz Novog Sada u okviru projekta o tome koliko vredi rad žena u kući koji, doduše, nije plaćen. Tačnije, to istraživanje je naslovljeno: “Od neplaćenog do vidljivog i plaćenog ženskog rada“ koje je podržala Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost.

Projekat je sproveden u sedam opština u Vojvodini, gde je utvrđeno da, samo četiri sata rada dnevno žena u Subotici, Novom Sadu ili Baču, vrede ciglo 50.000 dinara mesečno. Radeći bez nadoknade žene štede budžet sopstvenih porodica, lokalnih zajednica, kao i države. Ali, koga još i za to briga?!

Mentoli gledaju samo sebe

Nije ova tema i ponašanje stvar tradicije, nasleđa, običajnih i drugih prava i „namaza“, već posledica neodgovornih mentola i zadriglih institucija i službi koje decenijama „gackaju“ po svojim plićacima. Zbog takve nebrige pa i omalovažavanja srpska sela postala su „zabranjene“ zone za žene u koja ih više nikakvim slatkorečivim pričama i obećanjima ne možete namamaiti.

Niko ne traži da seoske domaćice imaju platne razrede, ali njihovo neprestano guranje ispod svih radara socijalne i novčane podrške vraća nam se na najgori način. Sela nestaju.
Mnogi od naših čitalaca se sećaju kada su pre dve godine farmeri širom Srbije i regiona raspisali javni poziv, odnosno konkurs za poslove muže mlečnih krava uz nuđenje mesečne plate od blizu 1.000 evra. Naravno, da je to posao u kojem su najspretnije i najodgovornije žene, ali na konkurs se niko nije prijavljivao. Pored ostalih mogli su se čuti komentari tipa kako su se seoske žene pokondirile i „profinile“ te ni za ministarsku platu ne žele da muzu krave.

Takvi komentatori ne samo što su kratkovidi, već su pokazali i nepoznavanje situacije šta se to događa iza „sedam brda i mora“? U selima sve je manje žena pre svega onih mlađih koje su dobro razumele muku svojih majki i baka. Neplaćanje njihovog doživotnog rintačenja samo je dodatno ubrzalo korake potomaka prema gradovima i inostranstvu.

Podrška finansijske „inkvizicije“

Takođe i značajan broj, više desetina hiljada seoskih muškaraca, odnosno poljoprivrednika nije u boljoj situaciji od žena. Reč je pre svega o onim koji imaju manje zemljišne posede i duboko su zašli u godine. I pored najbolje volje većina njih nije u stanju da redovno uplaćuje doprinos Fondu za penziono i invalidsko osiguranje kako bi im jednog dana poštar pokucao na vrata.

Uz podršku države jedan broj njih je, ipak, uspevao da stigne do cilja na kojem ih je čekao, bukvalno rečeno, mizerni ček sa takozvanom poljoprivrednom penzijom od 13.275 dinara. Do skora ta suma je bila manja za skoro 2.000 dinara. I upravo pored svih službi, ministarstava, savetnika i drugih mudraca, strogi, nepotkupljivi i krajnje profesionalni članovi Fiskalnog saveta, koje su oni koji nešto muljaju, nazivali finansijskom „inkvizicijom“, pokazali su puno razumevanje prema vremešnim i malim poljoprivrednicima.

Naime, oni su PIO fondu sugerisali da razmotre ukidanje obaveznih doprinosa za poljoprivrednike koji obrađuju manje od 10 hektara zemljišta. Praktično je utvrđeno da upravo mali poljoprivrednici uspevaju tek u pet odsto slučajeva da redovno izmiruju obaveze za penziono i invalidsko osiguranje. Računica govori da za državu i njene javne prihode kao i rashode jedno takvo milosrđe nebi ostavilo nikakve posledice.

Jabuke na komad

U svakoj zgodnoj prilici citiram sintagmu da mnoštvo malih kapljica stoji u osnovi svakog moćnog vodopada. Upravo zahvaljujući tim malim, nevidljivim i finansijski nejakim poljoprivrednim gazdinstvima naš špajz je uvek pun. Bez obzira što se na pijaci u Zemunu ovih novembarskih dana kilogram malina ( polka) prodaje za 1.200 dinara, tezge su prepune ostalog voća sa pristupačnim cenama, samo jabuka desetak sorti i podvrsta, povrća i drugih darova prirode.

Ovo podsećam radi paralele sa informacijom koja je nedavno pristigla iz velike i bogate Kanade. Tamo se, što me iznenadilo, što zbog visokih cena ali i nestašice jabuke i krompir prodaju na komad. Naši agrarni sirotani takav luksuz nisu dopustili ni sebi ni potrošačima uprkos globalnom nevremenu i svakoraznim špekulantskim rabotama.

Crven kao zalazak sunca

Za svoj nesebičan, duboko human ali često i neprijatan rad nisu plaćeni i brojni aktivisti kao što su oni koji brinu o dobrobiti prema životinjama i zaštiti napuštenih kućnih ljubimaca. Jedan od njih je i Ivan R. Ivanović iz Aranđelovca, koji je nedelju dana štrajkovao glađu u parku u neposrednoj blizini zgrade Predsedništva Srbije. Odatle je zbog narušenog zdravlja, prošlog vikenda, završio u Urgentnom centru. Na takav čin odlučio se posle neshvatljivo duge i spore istrage o tome ko je i zbog čega, u noći sredinom oktobra,u centru Smederevske Palanke iz vatrenog oružja ubio nekoliko napuštenih pasa.

Jedan od njih bila je i ljubimica građana Zlata. Po tom umiljatom psu kojemu su presudili hici od strane „lovaca“ koji su imali fantomke preko lica nazvao je i svoj pešački marš „Za sve Zlate Srbije“ od Aranđelovca do Beograda dug skoro 80 kilometara. Iako je zbog ignorisanja zahteva organizacija za zaštitu pasa iz Smedersvdke Palanke i Aranđelovca, bio crven kao zalazak Sunca, Ivana koji sve to radi besplatno niko nije udostojio prijema i razgovora o navedenom nemilom događaju.

Znak jednakosti

Kod Srba postoji jedan orginalan znak jednakosti za sve vlastodržačke kaljuge, bezosećajnost i zagušljivi prostor. Suva česma! Ima ih svaki grad, varoš pa i selo.Žica je tu negde, ali nikako da se pronađe i odobrovolji. Slavina se u prazno okreće.Kada to traje dugo-predugo, onda je više nego jasno, da neko nekoga žednog prevodi preko vode. Kakav je to poriv, niko normalan, nije u stanju da razume?!

Žeđ pored svake suve česme ima posebnu gorčinu i poniženje.Sve reči, objašnjenja i pravdanja izgovorena u tim prilikama, služe samo za obmanu. Manje svojom nego tuđom voljom neplaćeno „crnčenje“ se odavno ukanalilo u naše živote, običaje, kulturu i ponašanje. Takvoj nenormalnosti i drskosti, postoji sto i jedan razlog, treba stati na rep. Ne sutra ili čekanjem nekog novog rebalansa budzeta, već koliko danas. Odmah!!!