Rat je rizik za ekonomiju ne samo zemalja u sukobu, već i u globalnim razmerama. Nije to nikakvo opšte mesto nego činjenica o kojoj najbolje svedoči nedavno obeležena dvogodišnjica oružanih sukoba između Rusije i Ukrajine. Dok zaraćene strane broje žrtve, sabiraju štete od razaranja i prave planove za nove ofanzive, tek usput nagoveštavajući mogućnost za mirovni sporazum, u mnogim okolnim zemljama na teritoriji Evropske unije, pa i šire, takođe nema spokoja.
Najviše zabrinutosti i uznemirenosti je među poljoprivrednicima koji smatraju da njihovo osnovno funkcionisanje ozbiljno narušavaju jeftine žitarice i to iz jedne od država u ratu, odnosno Ukrajine.
Tačnije, povlašćene carinske mere i druge olakšice prilikom njihovog uvoza i plasmana na tržištu.
više od istog autora
PODOLCI NA SUVOM
20/01/2024
Najpre u nešto blažoj formi da bi pre nekoliko meseci njihovo nezadovoljstvo i strah prešli u proteste koji su se 24. februara na poljoprivrednom sajmu u Parizu završili vređanjem i traženjem ostavke francuskog predsednika Makrona.
Onakve i slične scene ne čude zato što su se države u sukobu pored ratnog uhvatile u „koštac“ i kao dve poljoprivredne supersile. Dobro je poznato da se hrana i energenti u vanrednim situacijama i oklnostima koriste kao oružje. I to ono ekonomsko, berzansko,socijalno i ucenjivačko…
ZBUNJIVANJE SA TONAMA
Bukvalno sa prvim danom takozvane „Specijalne vojne operacije“ javnost je „bombardovana“ sa milionima tona žitarica za koje se tvrdilo da će zaustaviti disanje ostalih evrpskih i svetih poljoprivrednika. Količine su bile tolike da su neobavešteni ljudi imali utkisak da u Ukrajini i iz kišnih oblaka padaju najrazličitije žitarice.
Paradoks je što su se u isto vreme čuli vapaji iz desetina zemalja sa prostora Afrike, Azije, Bliskog istoka pa i dela Evrope koje su tradicionalni kupci žitarica iz Ukrajine, a u koje zbog blokade nekoliko morskih luka izvoz, odnosno transport, se količinski organizovao na „kašičicu“.
Iznalaženje alternativnih tranzitnih puteva i pravaca za izvoz žitaruca napravio je dodatne kombinacije i teorije zavere o svemoćnom, ne retko i zagonetnom žitu, iz Ukrajine. I zaista poljoprivredni proizvodi iz te zemlje u jednom momentu su postali neka vrsta vrlo moćnog, razornog oružja na psihu proizvođača, potrošača ali i berzanskih špekulanata, političara i diplomata.
Još jedan, možda najveći paradoks, pratio je ovu vrstu straha. Naime, sredinom prošle godine Agencija za hranu FAO pri Ujedinjenim Nacijama, obavestila je jasvost da u svetu problem sa gladovanjem ima preko 400 miliona stanovnika. To logično nameće i pitanje da li se megatone žitarica iz Ukrajine mogle uz tržišnu da urade i humanitarnu misiju?
NOVI MISIR
U vremenima naglašenje potrošačke kulture, sebičnosti, nelojalne konkurencije, svađa pa i ratnih razračunavanja, Ukrajinci su čuvari i domaćini jedne od najvećih hlebnih oranica na planeti Zemlji. Ta oranica se prostire na površini od preko 42 miliona hektara od kojih je više od 70 odsto zaogrnuto najplodnijim zemljištem (černozemom) čija je prosečna debljina preko dva metra.
Na takvoj njivi, procene su stručnjaka, moguće je ostvariti godišnju žetvu i od 100 miliona tona žitarica i drugih poljoprivrednih kultura. Ukrajina je najveći svetski proizvođač suncokreta, treći su u svetu po proizvodnji kukuruza, četvrti kada je u pitanju ječam, šesti po proizvodnji soje a tek osmi po proizvodnji pšenice koja je najčešće u protekle dve ratne godine bila na tapetu.
Kritike i neka vrsta strahova praćenih protestima evropskih farmera nastavljeni su i pored upozorenja iz te zemlje da je obrada površina za proizvodnju poljoprivrednih kultura u međuvremenu smanjena za 30 i više procenata, da je veliki nedostatak radne snage i da se zemljište obrađuje u pauzama između zvukova sirena za vazdušnu i druge opasnosti.
Međutim, narativ da cunami žitarica iz Ukrajine i dalje preti evropskim proizvođačima ne prestaje što se donekle može razumeti, ali suština bi trebala da bude nešto drugo. Nije u pitanju nikakva utopija, jer posle nestanka Misira na prostoru delte Nila u Starom Egiptu, tada najveće planetarne žitnice, nepregledna prostranstva ukrajinskog černozema su, ne jedan, već nekoliko Misira, kao zajedničko dobro i garancija da će se nestašica hrane još dugo vremena držati pod kontrolom.
S obzirom da klimatske promene i „usijane“ političke glave sve agresivnije zatežu svilen gajtan oko vrata planete ovakve procene i razmišljanja nisu za ignorisanje. Jer, kako postoje zajednički okeani, mora, planine, izvori pijaće vode i ozonski omotač nove generacije moraće da razmišljaju i o zajedničkom vrtu, odnosno globalnoj njuivi.
LOGIKA EVROPSKIH FARMERA
Imao sam donedavno utisak da su evropski farmeri opušteniji, tolerantniji i sa više mašte. Međutim, njihova računica je drugačija, racionalnija i sebičnija. Istovremeno ne trpe ozbiljniju konkurenciju a o onoj nelojalnoj da ne govorimo.
Razumeo sam njihov visok i oštar glas usmeren ka vladama svojih zemalja da zbog raznih poreskih opterećenja, dispariteta, nepovoljnih cena goriva i kredita za mehanizaciju i već pomenuti uvoz jeftinih poljoprivrednih proizvoda. Podržavam i njihov zahtev da pšenica iz Ukrajine treba, prvenstveno, da ide na tradicionalna tržišta u Africi i Aziji, ali i da nemaju ništa protiv da se nađe i u Evropi, ali ne po povlašćenim uslovima i cenama.
Razumeo sam, samo donekle, strah evrsopskih farmera da će onda kada Ukrajina bude primljena u članstvo EU, upravo zbog nepreglednih hektara černozema, visoke sume novca namenjene subvencijama u poljoprivredi pripasti njima. Ta vrsta nelagode, kažu mnogi, je neosnovana, jer institucije EU rade decenijama na uspostavljanju ujednačenosti po tom pitanju.
BALEGAMA PROTIV SLOBODNE TRGOVINE
Nemam razumevanja za zahtev evropskioh farmera da se obustave svi planovi i programi za smanjivanje upotrebe hemijskih zaštitnih sredstava kao i onih po pitanju prihranjivanja poljoprivrednih kultura. Ne bih stavio vatu u uši ni na sve glasnije podrigivanje goveda kako u farmama tako i pašnjacima za koje se procenjuju da emituju velike količine štatnih gasova koji direktno utiču na globalno zagrevanje Zemlje i stvaranje efekta „staklene bašte“…
Ružno je čuti a ne ponašanjem podržavati onu groznu uzrečicu:“Posle mene (nas) potop“.
Međutim, u odbrani svojih zahteva sa posebnim naglaskom na onaj da se EU povuče iz Sporazuma o slobodnoj trgovini 26. februara došlo je do incidenta između poljoprivrednika i policije u neposrednoj blizini cenrta Brisela.
Učesnici protesta gađali su policiju balegom, pomorandzama a bilo je i dimnih bombi, paljenja sena, traktorskih guma, dok je jedan poljoprivrednik prekrio put ka Trgu Šuman sa slamom.
UZBUNJIVAČI: DA SU ŽIVI I ZDRAVI
Da ne zaboravim, iako su mnogi koji se prave i predstavljaju važni u poslovima obaveštavanja, odnosno informisanja građana to prećutali, između dve kolumne desilo se još nekololika značajnih događaja. Okončano je dvodnevno završno suđenje u Londonu, novinaru i uzbunjivaču Džuliju Asanžu. Brzo će se saznati hamletovko hoće li „biti ili ne biti“- isporučen Americi“?
Viši sud u Valjevu, na čija vrata sam u svojstvu izveštača, ušao njmanje 100 puta, oslobodio je tamošnju policajku Katarinu Petrović, optužbe da je odala službenu tajnu potvrdivši javnosti da je Nikola Petrović, kum predsednika države 7. marta prošle godine počinio saobraćajni udest pod dejstvom alhohola i narkotika koakaina.
Verujem da će se pojaviti i uzbunjivač, ili više njih, sa jakim argumentima da je strah od pšenice iz Ukrajine, bio ne samo veosnovan, već spin lovaca na visoke profite i zarade. Naravno, i da će potvrditi da poljoprivreda nije pion na svetskoj šahovskoj tabli, već neko ko ima moć!!!
….
Komentari