I pored busanja u prsa da na planu brendiranja poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda Srbija beleži odlične rezultate, situacija u praksi je drugačija. Osrednjost je najrealnija ocena stanja. Ako bi, primera radi, nekog od građana pitali da nabroji desetak domaćih brendova, teško da bi mogao dalje da odmakne od: užičke goveđe pršute, futoškog kupusa i leskovačkog roštilja. Naravno, ni slučajno neće znati za podatak da, osim domaćih oznaka, nijedan od navedenih brendova nema evropski žig kvaliteta.

Možda vas zanima

Sve nas je manje, recituju statističari

Kolumne

30/07/2020

Suzavac se razišao, paori na stepeništu

Kolumne

19/07/2020

Varljivo leto dvehiljadedvadeseto

Kolumne

10/07/2020

Izgleda da je kranjska kobasica trebalo da nam zacvrči ispod nosa da bi se nakratko trgli i nešto glasnije progovorili o BRENDIRANJU proizvoda srpskih poljoprivrednika. Zaglavljeni u čekanju i iščekivanju o obećanim merama podrške, povoljnijim kreditima, subvencijama, evropskim parama iz IPARD fondova, ali i najnovijim poreskim razrezima zaboravili su naši ratari, stočari, voćari, ribari, pčelari, mlinari i ostali proizvođači na ovu značajnu obavezu. Kažem obavezu, jer na probirljivom domaćem i inostranom tržištu u CENTAR PAŽNJE može se stići samo IZUZETNOŠĆU I NATPROSEČNIM KVALITETOM. Ko ne bude za relativno kratko vreme imao u svom asortimanu referentan broj brendova s oznakama GEOGRAFSKOG POREKLA, kao i ŽIGOVE NACIONALNOG I EVROPSKOG KVALITETA, biće u velikom problemu. Ovo nije nikakvo proročanstvo niti nekritički marketing, već realnost koju nameću zakoni tržišta, konkurencije, ponude i potražnje kao i kriterijumi sve brojnijih potrošačkih organizacija. Bofl, imitacija, loš, pa i osrednji kvalitet kada je u pitanju hrana, odnosno poljoprivredni proizvodi, biće isključivani iz svake ozbiljnije poslovne utakmice.

KAD KUKAJU EVROPSKI, ŠTA DA RADE NAŠI FARMERI

Priče tipa: „Ko proba srpski kajmak, turšiju ili jagnjetinu IMAĆE BOŽANSKI OSEĆAJ“ su samo hvale i paušalne ocene. Svi dobro znaju, bez obzira na male razlike, da nije kajmak sa Peštera, Pirota, Suvobora ili Maljena, odnosno Ravne gore, isti i da je potrebno da nadležne stručne komisije utvrde koji od njih može s punim kapacitetom da ponese epitet geografskog porekla, garantovano tradicionalnog proizvoda, kao i drugih posebnosti. Naravno, nije sve ni u papirologiji, jer u određen brend KUPCI, ODNOSNO POTROŠAČI TREBA DA STEKNU PUNO POVERENJE. To odmah povlači siguran plasman i uvećanje prosečnih cena zarade od 30 do čak 100 odsto, što je ovih dana potvrdila i informacija iz Slovenije da je grupa od tamošnjih 15 proizvođača posle dosta borbe i rada uspela da dobije evropski žig za kranjsku kobasicu i da u međuvremenu duplo uveća njen promet na tržištu EU. U vreme negdašnje Jugoslavije, ali i posle njenog raspada, na stotine mesara od Triglava do Đevđelije proizvodilo je ZDEPASTU KOBASICU, što je uticalo na obaranje njenog kvaliteta, dok su je Hrvati brendirali kao svoju. Slovenački mesari shvatili su posle dve decenije da treba da je VRATE KUĆI i proizvode uz najviše standarde. Isplatilo se.

PRVO TRAKTORI, a dronovi neka se pripreme

S obzirom na to koliko imamo manifestacija i sličnih derneka koje se organizuju u čast određenih plodova i poljoprivrednih proizvoda kao što su: slaninijada, kobasicijada, čvarkijada, rakijada i niz drugih JADA, zatim DANA maline, kupine, višnje, šljive, ludaje, koprive, sremuša, belih bubrega, lekovitog bilja, čaja i da više ne nabrajamo, očekivano je bilo da se možemo pohvaliti sa reprezentativnim brojem izuzetnih i zaštićenih proizvoda. Međutim, i dalje se, kada je u pitanju brendiranje, radi kampanjski i prema raspoloženju ljudi i službi koje treba da motivišu i objašnjavaju poljoprivrednicima značaj UTEZANJA POSEBNOSTI I KVALITETA u zaštićene proizvode. Posebno je bitno napraviti korak više u pravcu dobijanja evropskog žiga za kvalitet bez obzira što smo skoro dve decenije pred vratima EU, jer na njenim tržištima izvozimo najveće količine poljoprivrednih proizvoda. Inače, prema nezvaničnim podacima, u Evropskoj uniji ima oko 1.300 zaštićenih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda. Lideri Unije po tom pitanju su Francuska i Italija. Iz zemalja zapadnog Balkana za to tržište konkuriše stotinak brendova. Što se tiče Srbije koja na nacionalnom nivou ima 36 proizvoda sa oznakom geografskog porekla, nešto više od 20 sa te liste moći će da konkuriše za evropski žig.

Hoće li oživeti OTPISANI IMT?

Neko će reći – MALO LI JE, sa čime se ne možemo složiti, jer u odnosu na naše poljoprivredne resurse, podneblje, tradiciju i spektar drugih specifičnosti mesto nam je u društvu vodećih evropskih zemalja. Nedavno naša premijerka reče: „MORAMO DA NAUČIMO DA BIRAMO REČI“, sa čim se apsolutno slažem, ali kada je u pitanju srpski agrar koji je na meti brojnih štetočina, deklarativne podrške i potcenjivanja, nisam u stanju da se najbolje kontrolišem. Za brendiranje se govori da je DUGOTRAJAN I ISCRPLJUJUĆI PROCES koji je u tesnoj vezi sa UDRUŽIVANJEM kao preduslovom za ODRŽIVOST i da mu pride i SIVA ZONA ZAKLANJA POGLED.

Ne razumem ko je mislio ili misli da je brendiranje kao sađenje pasulja – baciš zrna u zemlju, zatrpaš i čekaš da niknu. Ali, isto tako, nabeđenima ne verujem da je utvrđivanje kvaliteta, posebnosti i zdravstvene ispravnosti kako bi se dobile barem nacionalne OZNAKE, posao i proces sličan onom u centru CERN gde stoluju svetske naučne glave. Ako je dobitna receptura za DUVAN ČVARKE urađena pre 150 godina, zar treba još toliko da čekamo dok domaći BELI OKOVRATNICI ne klimnu glavom i dajda bi dali saglasnost za još jedan brend koji je odavno, bez obzira što nismo u EU, trebalo da ima i njihov žig kvaliteta. Nažalost, i UDRUŽIVANJE je kod nas postala magična reč iako postoji najmanje deset najsavremenijih i proverenih oblika za interesno okupljanje oko određenih projekata. Ko oko toga pravi bauka SAM liči na STRAŠILO.

Vitezovi oranica NE PRIHVATAJU valjanje u senu

Ovo se prvenstveno odnosi na proizvođače mesnih proizvoda: pršute, slanine, kobasica, mlečnih proizvoda od kajmaka i sira, zatim meda, kao i određen broj voćarskih i povrtarskih proizvoda. O tome se slabo govori, ali na području Mačve, odnosno Šapca, ima nekoliko proizvođača paradajza od kojih ga godinama, do poslednjeg kilograma, kupuju vlasnici megamarketa iz Nemačke. Nije u pitanju ni cena niti izgled ploda, već JEDINSTVEN UKUS. Takve karakteristike otvaraju sva vrata i tržišta bez obzira na nelojalne konkurencije i sebične trgovce.

Kada smo kod naših mesnih proizvoda i njihovog brendiranja, iznenadio me je nezvanični podatak da u Srbiji ima preko 1.000 klanica i da skoro 90 odsto njih posluje u sivoj zoni. Mislim da ih neko mrzi i zbog toga iznosi ovakve podatke, jedino ako se ne računa klaničnim poslom ono što se povremeno događa IZA KUĆE ili POD ŠLJIVOM. Kako se poslovima u takozvanoj sivoj zoni smanjuje manevarski prostor, može se očekivati da će i pomenuti problem biti sveden na najmanju moguću meru. Inače, Vlada Srbije je još u novembru 2016. godine usvojila Uredbu Ministarstva za poljoprivredu po kojoj su trgovci u obavezi da u prodavnicama stave rafove sa naznakom SRPSKI KVALITET. Takođe je naznačeno da će ovu oznaku moći da imaju samo oni proizvodi za koje može u svakom trenutku da se dokaže da im je poreklo iz Srbije, kao i da po kvalitetu prednjače u odnosu na konkurenciju. U ovakvom aranžmanu proizvođačima bi trebalo da se garantuje da njihov proizvod neće biti zloupotrebljen i da će imati zadovoljavajući nivo marketinga, odnosno reklamiranja.

Stare navike ne vole pravilnike

Nad brendiranjem poljoprivrednih proizvoda uvek su u NISKOM LETU izvesni PRELETAČEVIĆI i slični PAMETNJAKOVIĆI koji, pored ostalog, kažu da ne treba žuriti i izgarati na tom planu, jer Srbija još nije član Evropske unije. Oni zaboravljaju da su brendirani proizvodi KEC U RUKAVU domaćih ugostitelja za inostrane i domaće goste, odnosno turiste, zbog ubrzanih komunikacija i za neke daleke destinacije, kontinente i zemlje. Pouzdano znam da se duvan čvarci sa istim užitkom jedu u Evropi, Americi, Australiji i na Novom Zelandu. Slično je sa: užičkom pršutom, sremskim kulenom, pirotskim kačkavaljem, zlatarskim sirom ili pešterskom jagnjetinom, leskovačkim roštiljem i ajvarom, krivovirskim kačkavaljem, homoljskim medom, kladovskim kavijarom i, naravno, sa svežim i kiselim kupusom iz Futoga. Često naglašavam: ko želi da sazna KAKVOG JE MIRISA VASIONA mora da pojede šaku malina sorte vilamet iz valjevskog kraja, a može i iz malinogorja u Arilju.

Nažalost, umesto da je BRENDIRANJE PESMA, kod nas je to najčešće mukotrpan, pa i opasan posao. Baš kada smo kod duvan čvaraka, koje je pred potrošače i javnost maksimalno rehabilitovao valjevski preduzetnik Slavan Batočanin, nije ni sanjao kroz kakve probleme i iskušenja će morati da prođe od svakoraznih poniženja, uvreda, opstrukcija u radu, pretnji pa čak do neosnovanog boravka nekoliko meseci u istražnom zatvoru. Posle svega, ostao je živ i zdrav uz dobijanje titule KRALJA DUVAN ČVARAKA. Od ovakvog neprimerenog, pa čak i skandaloznog načina podrške brendiranju jednog proizvoda trebali su mnogi, u čijem je radnom opisu i ova delatnost, da se STIDE i promene POSAO. Koliko je meni poznato, ništa od toga nije bilo. Bojim se da ova Slavanova golgota nije usamljen primer!

Manifestacija Dan duvan čvaraka, koju je Batočanin lično utemeljio, odnedavno je upisana u kalendar najznačajnijih gradskih događaja. Ona se ne sme doživeti kao kakva zabava i na početku priče pomenuta JADA, već značajna turistička i poslovna manifestacija, već kao predstavljanje, popularisanje i podrška jednom nacionalnom brendu. Podatak da samo grad Beograd nedeljno može da pojede blizu deset tona duvan čvaraka nedvosmisleno potvrđuje ovu tvrdnju. Ovaj brend uspeo je da se dokopa oznake geografskog porekla, dok čežnjivo i dalje gleda prema žigu evropskog kvaliteta.

AKO SU DO TAKOZVANE CRVENE LISTE DOGURALE ZNAČAJNE VRSTE PTICA, LEPTIRA, CVEĆE i DRVEĆE NE BISMO SMELI DA DOPUSTIMO DA NAM I BRENDOVI SRPSKIH POLJOPRIVREDNIH PROIZVOĐAČA POSTANU UGROŽENA VRSTA. U PROTIVNOM, RAČUN ĆE BITI VRLO VISOK!

Izvori informacija: Lična dokumentacija, portal AROMEDIA i bilten za poljoprivredu i selo SANU.