„Ja kada hoću da u novinama pročitam, nešto dobro i zanimljivo, sednem pa napišem“! Ovo je svojevremeno znao da kaže Bogoljub Boca Marjanović, vrsni reporter „Ilustrovane Politike“. Bez namere da imitiram Bocu, ne znam koliko je dobra, ali je zasigurno zanimljiva informacija koju je u Uskršnjem trobroju „Večernjih Novosti“ saopštio Nikola Selaković, ministar za rad, boračka i socijalna pitanja. U najkraće, on je u intervjuu za taj list kazao da će polovinom jula ove godine, početi uručivanje prvih Boračkih spomenica svima koji su se 90-ih godina odazvali na poziv otadzbine i obukli vojničku uniformu. Preciznije, koji su bili mobilisani!
Ako neko pita zbog čega je ova informacija bitna za čitaoce jednog agrarnog portala,gde bi logičniji naslov bio „stiže nova tranša subvencija“, neću nikoga grditi. Naprosto, ovu najavu predočavam, jer je među mobilisanom „rajom“, po običaju, najviše bilo onih sa sela, iz brazde, odnosno redova poljoprivrednika.
Uz ovu dobru vest, ubeđen sam, mnogi od njih baš kao u vreme kada su dobili poziv za mobilizaciju sa „mučenicom“ će okvasiti grlo, ali nažalost značajan broj neće imati priliku ni da u čašici, kako se to kaže, „pokrije“ dno. Ili su poginuli u borbenom sukobu ili im je životnu liniju skratila neka od poratnih trauma i sličnih teških bolesti…
PREDUGO ČEKANJE
U ratovima je običaj, što i danas vidimo, da se dok još traju na vatrenim linijama donose i dele odlikovanja i priznanja redovnim, ali i mobilisanim vojnicima. Posle opšte pometnje, konfuzije, nacionalčističkog ludila i „deficita“ pravih vođa, mislim na one koje danas zovemo političarima, dobro je da je neko i primetio da svi oni koji su bili 90-ih godina mobilisani, treba da budu elementarno ispoštovani. Udostojeni.
Obrazloženje koje smo čuli od ministra Selakovića, koje proizilazi iz Uredbe Vlade Srbije o posebnom nacionalnom priznanju namenjenom borcima, je sasvim korektno i jasno. Bez obzira što se na njega čekalo dugo, čak i predugo, vredelo je.
Zakonodavac je jasno rekao da ljudi koji su devedesedetih godina bili mobilisani i nosili uniformu, kako god da se zvala država u kojoj je Srbija bila stub i esencija, zaslužuju priznanje…
„Cilj je da dodeljivanjem Boračkih spomenica u fokus stavimo ljude, kojih je nažalost sve manje, a koji su decenijama bili zaboravljeni i gotovo nevidljivi za društvo i državu“-kazao je ministar Selaković.
DRUGE NEPOZNANICE
I ova kao, po nekakvom pravilu svaka slična ideja i zamisao, imaju i određe nejasnoće i nepreciznosti.Iako sam aktivnost boračkih organizacija iz ratova 90-ih godina pratio skoro dve decenije, ni tada ni danas, nisu poznate, čak ni približno, brojke koliko je punoletnih građana dobilo poziv za mobilizaciju? Hoće li baš svi koji su obukli, odnosno zadužili vojničku uniformu i oružje dobiti spomenicu? Da li će to visoko priznanje zaobići one rezerviste koji su se po odlasku na „teren“ pobunili, jer su shvatili da su izmanipulisani?
Lično sam u svojstvu stalnog dopisnika „Ekspres Politike“ sa koleginicom Olgicom Petrović iz valjevskog „Napreda“ bio nekoliko dana na vojnom aerodromu u Mostaru gde je bilo stacionirano 600 rezervista iz valjevskog kraja. U septembru 1991. godine oni su pretpostavljene glasno pitali zbog čega su sa Kolubare došli na izvor reke Bune u Hrcegovini? Nakon toga su se spakovali i vratili u Srbiju. Nezadovoljstvo je iskazao i značajan broj mobilisanih iz Novog Sada, Kraljeva, Kragujevca, Niša, Kikinde, Aranđelovca, Topole, Leskovca, Velike Plane, Čačka…
Hoće li oni zbog svog mirovnog, razumnog i uz sve hrabrog stava biti izopšteni i dodatno omalovaženi? Pomno me interesuje hoće li Boračka spomenica, zaobići rezervistu Vladimira Živkovića iz Valjeva, koji se 23. septembra 1991. godine sa granice nadomak Šida, tenkom dovezao do Beograda i parkirao ga ispred zgrade Savezne skupštine Jugoslavije (današnje Narodne Sklupštine Srbije) u znak protesta protiv ratnih sukoba u SFRJ?
ZAGUBLJENE BROJKE
Doduše, sve su ovo fragmenti i pojedinačni slučajevi iz vremena devedesetih godina prošlog veka. Da nije bilo jednog broja agilnih boračkih organizacija i pojedinaca na njihovom čelu kao što je Ljubomir Bradić iz Valjeva, nisam siguran, da bi govorili na temu spomenica.Oni jesu tražili određenu podršku i priznanja, ali najčešće onu ekonomsku kako bi mogli da izdržavaju sebe i svoje porodice.
Pre 15 godina nerazumevanje je bilo takvo da su veterani ratova 90-ih godina iz Valjeva, u nekoliko navrata štrajkovali glađu da bi u jednom momentu počeli i samopovređivanje.Sve je to bilo sa namerom da skrenu pažnju javnosti, institucija i čelnih ljudi u državi kako bi shvatili ozbiljnost problema u kojem se našla ta populacija.
U izuzetno nepovoljnoj situaciji su bili rezervisti sa sela, odnosno poljoprivrednici od kojih je veliki broj imao zdravstvene probleme u vidu trauma, bezvoljnost i smanjena interesovanja da nastave da rade ono što najbolje znaju. Prema nezvaničnim podacima iz Jablaničkog, Pčinjskog i Topličkog okruga tokom ratnih sukoba od 1991. do 1999. godine bilo je mobilisano 12.500 rezervista. Po drugim podacima ta brojka je višestruko veća.
Od tog broja, procene su, skoro 60 odsto činili su rezervisti, kako ih nazvah, iz brazde. Oni čije je osnovno zanimanje poljoprivreda i proizvodnja hrane. Uostalom, kako reče Milutin Čolić, junak „Knjige o Milutinu“ Danka Popovića, seljaka nikada ne zaobilaze poreznici i mobilizacije.
Sa sličnim podacima se barata i u ostalim područjima i lokalnim zajednicama što nedvosmisleno govori da bi dodeljivanje Boračkih spomenica moglo da potraje i nekoliko godina? Možda, sve bude završeno za nekoliko nedelja…? Samo pretpostavljam? Uz ovu procenu najbolje bi bilo citirati velikog Getea, koji je svojevremano kazao:“Bolje da se nepravde događaju, nego da se na nepravedan način popravljaju“!!!
…
Komentari