Lepo je čuti priče o „siru jakog karaktera“, „šljivovici boje ćilibara“, odnosno „rigoroznom krompiru“, „ajvaru da prste odgrizeš“ i sličnim proizvodima bez obzira da li dolaze sa malih poljoprivrednih gazdinstava ili iz velikih kompanija. Međutim, uz ovo slatkorečje, prosečnog srpskog kupca ponajviše interesuje zdravstveno ispravan i jeftin proizvod. Ako tih atributa nema, onda svi novi Pravilnici i njima slična pisanija mogu da se okače mačku o rep. Što se tiče ponude, uz neke dobre primere iz prakse ipak treba imati na umu, makar se radilo i o dragom kamenju, a ne o peglanim kobasicama ili prevrelom kajmaku, malo ko voli da mu se u današnje vreme neko vrzma oko kućnih pragova i vrata. Pomenuti projekat nije rđav, ali traži da bude bolje izbrušen jer prodaja svinja iz automobilskih gepeka, jaja, sira, povrća i nakljukanih kokošaka i gusaka pored trotoara navike su koje je se teško menjaju.
NAJLAKŠI PUT DO NOVE IDEJE JE IMATI PUNO IDEJA
Resorno Ministarstvo za poljoprivredu i njegovi kreativci, po svemu sudeći, nisu imali previše novih ideja o tome kako uobličiti, modernizovati i učiniti efikasnijim plasman robe proizvedene na malim registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima. Iako su dve godine „mozgali“ i čuvali od javnosti novu „eureku“ kao da je u pitanju tajna operacija „Laufer“, krajem prošlog meseca su grunuli preko svih „dobošara“ da od 1. januara 2018. godine mali poljoprivredni proizvođači izlaze na liniju za start pobedničke trke.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Iz torbe slične onoj Deda Mrazovoj izvučen je projekat, odnosno Pravilnik liberalizovane i unapređene prodaje poljoprivrednih proizvoda koji služe za snabdevanje potrošača, od mesa, mleka, jaja, ribe do ostalih namirnica nastalih u domaćoj radinosti po tradicionalnim receptima. Pravilnik omogućava da se ovi proizvodi pored pijaca, bakalnica i marketa mogu nuditi i na brojnim drugim zgodnim mestima kao što su kapije poljoprivrednih gazdinstava, kao i od vrata do vrata potencijalnih kupaca.
Izbori su okej, a zadruge melem
Bez ikakve namere da ovu ideju, odnosno poslovnu priču, sputavam, ipak moram primetiti da u njoj nema ničeg novog, jer su mali poljoprivrednici, a mnogo češće prekupci njihove robe i proizvoda, iste nudili gde god je to moguće i nemoguće. Dakle, termin FLEKSIBILNOST koji je podvučen masnom tintom u Pravilniku je prenaglašen jer lično poznajem ženu koja je sistemom „od vrata do vrata“ do sada prodala oko dve tone ajvara. Dakle, višestruko je nadmašila maksimalnu kvotu, odnosno količinu predviđenu Pravilnikom, a isto tako ostala je nepoznanica da li pomenuta snalažljiva Srpkinja ima registrovano domaćinstvo ili je krčmila ajvar nekog „divljeg“ proizvođača, odnosno uvoznika.
Pravilnik nije ni pred nedavne praznike „štrecnuo“ prodavce svinjskih pečenica, koje su nuđene iz gepeka automobila. Na butinama i plećkama svinja gusto su bili otisnuti plavi štambilji kao garancija da su životinje pregledane, iako su, po nepromenjenoj praksi, mnoge od njih „tranžirane“ ispod šljive. Međutim, i da veliki znaju da se ponašaju „detinjasto“, takođe je izašlo na video tokom minulih praznika kada je inspekcija stavila van prometa 31 tonu mesa. Iako o tom bezobrazluku nije dato nikakvo zvanično saopštenje, osnovano se sumnja da je takvo meso pronađeno u nekim većim trgovačkim kućama, što takođe navodi na sumnju da je pomenuta količina možda značajno umanjena u odnosu na stvarnu.
Stigle pare, projektima klecaju kolena
Sve se ovo događalo u senci velikih praznika, ali i informacije kako je Vlada Srbije, baš tih dana, donela krucijalnu odluku o zabrani uvoza: električnih stolica, giljotina, elektrošokera, čengela, lanaca, okova i sličnih sprava za mučenje ljudi. Ove mračne srednjovekovne sprave, u nekoj drugoj formi i obliku, i dalje su nažalost, ostale u srpskom agraru. Poljoprivrednici se istinski muče, sa njima se eksperimentiše, manipuliše, sapliće ih ko stigne, varaju ih, obmanjuju i stalno su na meti svakoraznih PODIZVOĐAČA tako da nikada ne znaju šta nosi sutrašnji dan, nova setva ili žetva. Zbog toga su često na lošem glasu zbog tuđe bahatosti, neodgovornosti i samovolje. Novi propisi koji žele da pomognu njihovom osnaživanju nesporno imaju dobru nameru, ali praksa je pokazala da mnogo toga ostaje u početnom zanosu, na krupnim rečima i praznim obećanjima.
U Pravilniku o malim količinama primarnih proizvoda koji služe za snabdevanje potrošača (kako je njegov pun naziv) jasno je rečeno da su mali proizvođači oni koji nedeljno prodaju maksimalno: 200 litara mleka, 500 jaja ili 100 komada živine. Dozvoljene količine mogu biti i veće u slučajevima da ih nude registrovane mini-mlekare, klanice i prerađivači mesa, dok će na ovaj način proizvedena hrana moći da se prodaje samo na području Srbije. Prema pomenutom Pravilniku, proizvođači će biti direktno odgovorni za bezbednost i kvalitet hrane i moraće da ispunjavaju sve predviđene veterinarsko-sanitarne uslove. Neće morati da uvode sistem HASAP, odnosno princip analize kritičnih tačaka tokom proizvodnje, već će farmeri biti u obavezi da najmanje dva puta godišnje kontrolišu uzorke namirnica. Proizvođači mleka imaće rigorozniji nadzor i jednom kvartalno očekuje ih ispitivanje sirovog mleka na ukupan broj bakterija. Kod živinara će se jednom godišnje kontrolisati meso na prisustvo salmonele.
Posle ove taksativne RECITACIJE ispada da je sve „zakopčano“ do grla. Ne može ni muva da proleti a da ne bude viđena. Ovo je dobar model za ona domaćinstva koja su brojčano i organizaciono zaokružena. Nažalost, takvih je i dalje vrlo malo, zato je i logično pitanje šta sa onim domaćinstvima u kojima su dva člana, odnosno, kako to precizni statističari kažu, jedan i po. Kakvu podelu rada tu treba učiniti i omogućiti da neko obilazi od vrata do vrata i nudi kajmak ili kokošja jaja po gradskim kvartovima, naseljima, haustorima zgrada ili IZA ĆOŠKA. Istina je, a ko ne veruje neka proveri, da niko u današnjem vremenu ne voli da mu se neko vrzma oko vrata stana sa plastičnom ambalažom ili obranicom, makar bio i u folklornoj nošnji.
Ovo je novo vreme: hrana se čuva u frižiderima a ne u gepecima putničkih automobila i kombija, na suncu ili košavi. To dobro znaju i naši mali poljoprivredni proizvođači, ali opšte stanje i nebriga za njihov položaj na tako nešto su ih primorali. Ono što proizvedu, moraju da prodaju kako bi ostali tamo gde jesu.
Ako država i nadležno Ministarstvo treba da budu FLEKSIBILNI, odnosno da sa najboljim namerama podrže mala poljoprivredna gazdinstva, standardizuju, unaprede i učine efikasnom i održivom njihovu proizvodnju, ne treba da prave nikakve EGZIBICIJE i da kopiraju neke zemlje iz našeg bližeg i daljeg okruženja. Realnost, guber i šansa za njih su GRADSKE I LOKALNE ZELENE PIJACE, uređene i modernizovane, sa mlečnim halama, mesarama, ribarnicama i ostalim sadržajima za smeštaj i ponudu proizvoda.
Ako na BAJLONIJU žele da dovode turiste, to je izvrsna prilika za male proizvođače. Čemu treba da služe KVANTAŠI: za muvanja, ucene ili da daju mogućnost svim proizvođačima da na veliko, ali i malo, nude svoje proizvode. ČIJA SU ONI PRĆIJA, PLEN ILI OBOR? Dokle će kojekakvi klanovi da stavljaju šapu na taj zajednički prostor i da se gradske vlasti pritom prave blesave? ČEŠĆI SPECIJALIZOVANI SAJMOVI su šansa za male proizvođače, gde bi došli i videli ih oni veliki i ugovarali saradnju. PROMOCIJE su odličan način da se izađe iz nevidljivog prostora.
Niko nema ništa protiv onih malih domaćinstava koja svoje proizvode nude putem interneta i društvenih mreža. Nadasve, NOVE ZEMLJORADNIČKE ZADRUGE, pored ostalog, trebale bi da budu servis za plasman proizvoda i ostalog delikatesa malih gazdinstava. Šta bi falilo da u OBJEKTIMA DRUŠTVENO I SOCIJALNO ODGOVORNIH TRGOVINSKIH LANACA, bez obzira u čijem su vlasništvu, budu i rafovi sa najboljim primercima domaće prirodne hrane proizvedene u malim srpskim poljoprivrednim gazdinstvima.
Svi pomenuti prostori su podjednako komforni i za proizvođače i za kupce, odnosno građane. Proizvod kupljen pod pijačnim krovom daje značajnu dozu poverenja da je zdravstveno ispravan, kvalitetan uz ostale specifičnosti. Pristup takvim tezgama i platformama treba da bude otvoren i prijemčiv upravo uz preporuku i podršku resornog Ministarstva za poljoprivredu. Naglašena fleksibilnost u Pravilniku može biti vrlo opasna populistička parola, pa makar se isključivo odnosila na ČVARKE OD KOJIH SE NE KAŠLJE (duvan čvarci).
Jer uz poznati stav da STARE NAVIKE NE VOLE PRAVILNIKE bespotrebno je pojačavati bilo kakav ton na frekvenciji ubrzanih promena u komplikovanom, osetljivom i često blatnjavom prostoru srpskog agrara. Poljoprivredne idile ne prave se preko noći ni u bajkama. Mali proizvođači, koji su najbrojnija poljoprivredna populacija, nikoga ne treba da VUKU ZA RUKAV oni su po svim definicijama GOSPODA, upravo zbog toga što proizvode NOVU VREDNOST KOJA SE ZOVE HRANA. Sa njima treba oprezno i iskreno. AKO ONI PIJU BELO VINO, DRŽAVA NE MORA CRNO!
Izvori informacija: lična dolumentacija, Portal AGROMEDIA – Svet poljoprivrede, Bilten za poljoprivredu i selo SANU.
Komentari