Srbija je voćarska sila. Može se reći i velesila. Još pre 30 godina, primera radi, bila je vodeća na planeti po proizvodnji kupine. Srpska malina i dalje rempluje oko trona sa proizvođačima iz Čilea i Poljske. Imamo i šljiva, jabuka, breskvi, višanja i drugog voća za opravdano busanje u prsa. Međutim, svako pa i najmanje opuštanje ili pogrešan korak mogu nas brzo potisnuti sa te pozicije, učiniti minornim i nepoželjnim da budemo u elitnom društvu svetskih proizvođača voća. Time se smanjuje, ili čak gubi, ta ključna ekonomska ambicija na probirljivim tržištima gde se za kvalitet ne postavlja pitanje količine niti cena. Koliko „zinete“ toliko se plaća.

Činjenica je da je hrana, među kojom je i voće, poodavno na klizavom i nepredvidivom tržišnom terenu, sa puno ucena, nelojalne konkurencije, neproverenih marketinških veličanja i niza drugih okolnosti kako na regionalnim tako i globalnim prostorima. Ako to znamo, u pretpostavci je, da oni koji se bave izvozom kao i njihova logistika budu do kraja oprezni, odgovorni i budni.
Nažalost, u proteklih nekoliko nedelja u više navrata javnim prostorom su protutnjale informacije o tome kako je sa granice vraćano nekoliko pošiljki domaćeg voća. Najpre su to bile breskve namenjene za tržište Hrvatske a ne zadugo i šljive takođe namenjene tom tržištu a nešto kasnije i Crnoj Gori.

2.

Kao glavni razlog za takvo postupanje, odnosno zaustavljanje pošiljki voća na pomenutim granicama, navedeno je prisustvo nedozvoljenog i po zdravlje štetnog pesticida, odnosno insekticida-hlorpirifosa.Ovo zaštitno sredstvo je inače pod posebnom prismotrom Evropske unije čija je upotreba zabranjena od januara 2020. godine.
Iz više uopštenih komentara nadležnih službi i resornog Ministarstva za poljoprivredu, javnost je shvatila, da sa naše strane, nije bila u pitanju podvala, zlih namera i slična ujdurma i da je svaki izvoz ozbiljan i ekonomski značajan posao. Iz službe za zaštitu bilja tvrde da je još pre dve godine kod nas zabranjena upotreba spornog pesticida. Kao jedna od bitnih brana za svaku zloupotrebu nedozvoljene hemije navedene su i referentne laboratorije za bezbednost hrane, odnosno poljoprivrednih proizvoda.
Logično se posle svega nameće pitanje: ko ja onda „doturio“ voćarima zabranjeni pesticid? Odakle je stigao, ko ga je prodavao prećutano je i ostalo bez odgovora? Tako nešto je jako bitno kada su u pitanju mali i srednji proizvođači, jer za one velike, čak i država garantuje, da strogo i nepogrešivo vode računa o svakoj sitnici.

3.

I pored uopštenih i odbranaških komentara i pretpostavki najgore od svega je što je Hrvatska o razlozima vraćanja pošiljki voća sa svoje granice obavestila Evropski centar za uzbunjivanje i nebezbednu hranu. Dakle, onu instituciju i kontrolnu asocijaciju koja štiti potrošače jednog od najvećih tržišta na svetu od bilo kakvih nedozvoljenih uvoznih „ekskurzija“.
Odgovor pojedinih koji ne rade svoj posao bio je da nas: ,,Hrvati mrze“ i slično.Lično znam da nisu „ludi“ za nama, ali retoriku netrpeljivosti, pokazivanja mišića i neprestanih predizbornih tenzija nije primereno dovoditi u vezu sa onim što se: jede, pije ili udiše! Ko to ne razume, pravi se blesav i ne radi u interesu naše izvozne perjanice, kako primeti veliki stručnjak za voćarstvo profesor dr Zoran Keserović.

4.

Za vraćanje „plavog zlata“, odnosno pošiljki šljiva sa granice Crne Gore, što je kasnije verodostojnost te informacije demantovana, za tili čas poveden je pravi „politički“ rat. Zagovornici svakoraznih teorija zavere i njima slični analitičari naše stvarnosti, kojima su dostupni mnogi mediji, ovaj slučaj „izdigli“ su na nivo da je iza svega loša politička namera te države.
Pomenuti „berači“ senzacija, tenzija i druge vašarske galanterije smetnuli su sa uma da u Crnoj Gori, više od tri meseca tamošnji političari i sve ono što ih podupire nisu još uvek izabrali novu vladu da bi na taj način kapitalizovali istorijske izbore.I u takvoj atmosferi predstavnike vlasti i stranaka gurati u gajbe sa šljivama, zaista, nema smisla. Ne, zbog njih već zbog vređanja inteligencije normalnih i pristojnih građana sa jedne i druge strane!
Javnost dobro zna da je problema sa pesticidima, insekticidima, drugim zaštitnim sredstvima i preparatima uvek bilo. U vreme ekonomskih sankcija 90-tih godina prošlog veka, ta sredstva od kojih su mnoga pravljena u priručnim podrumskim „laboratorijama“ najčešće su prodavana po buvljim pijacama. Posebna priča su bili preparati koji su pristizali iz okolnih zemalja bez jasnih deklaracija i upustava o upotrebi.Problema ima i dalje, ali znatno manje, jer su se okolnosti, posebno one oko bezbednosti hrane, značajno promenile.
Uostalom, validni statistički podaci govore da je Srbija zemlja koja u odnosu na ostale u regionu, ima najmanje vraćenih i neusaglašenih pošiljki voća i ostalih poljoprivrednih proizvoda!

5.

Ne treba očekivati da navedeni neprijatni slučajevi koji su se našli pod lupom na komšijskim granicama, pričine neku značajniju štetu ili uruše ugled srpskog voćarstva. Ali, mišlenja su svih iskrenih stručnjaka da i ono što zovemo „naše“, što je brendirano ili sa karakteristikama posebnosti treba čuvati i kontrolisati. Primenjivati i poštovati sve predviđene standarde, jer uostalom to nije izvoz sulundara za šporete, već jednog od najznačajnijih darova prirode-voća. Jedinstvenog i nutricionistički najcenjenijeg hranjiva. Duriti se, napadati drugog ili govoriti kojekakve nebuloze kao što je ona o „komšijskoj kravi“, kada dođe do određenih propusta, u najmanju ruku nije fer.
Ako bi se, kada je u pitanju nacionalna voćka šljiva, vratili u vreme Kneževine Srbije, Vuk Karadzić bi za pomenute slučajeve sa stopiranjem izvoza, najverovatnije, našao izgovor u onoj narodnoj mudrosti da i: „ konj od sto dukata posrne“. Sa tim se nebi složio knjaz Miloš Obrenović, već bi ze sve one koji su osumnjičeni za navedeni propust naredio da se kazne sa po „sto udaraca po turu“. I to u centru najveće varoši. Da narod vidi.
Ali, da budemo objektivni, što primećuje i aforističar Zoran R.Tomić : „Naša istorija se nikad ne ponavlja. Sve je novija i novija“!!!
…