Ponovo je neko podviknuo: KUPUJMO DOMAĆE! Naime, ovo je izrečeno kada su građani u najzabitijem Jarećem Dolu kod Despotovca, mioničkom Vrtiglavu, kao i na beogradskim Terazijama bili zaprepašćeni saznanjem da mladi krompir uvozimo iz Albanije i Egipta. Ovom povrtarskom kulturom, po svim potencijalima i procenama, mogli bismo da snabdevamo pola tržišta EU, ako ne i ceo „Stari kontinent“. Ekonomski patriotizam je bitan, ali isto tako jako loše zvuči kada je dodatno politički, odnosno ideološki obojen.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Možda će ovaj i druge agrarne probleme rešiti ugledna kompanija „Delta-Holding“, koja je nedavno raspisala VANREDNI KONKURS ZA IZVANREDNE LJUDE. Takvi su nam baš potrebni, ako izuzmemo onih milion i kusur posvećenih poljoprivrednika koji su uključeni u srpski agrar.
IZ MANJKA VIZIJA STVARA SE VIŠAK NEBULOZA! Nije to karakteristično samo za umetnost ili filozofiju, nego i za poljoprivredu. Naime, kada ponestane novih i ambicioznih projekata, onda je dobro i pretresanje starih priča kao što je ona u vezi sa kampanjom „kupujmo domaće“.
Srbija je u toj vrsti agitacije s prekidima nekoliko decenija, a sa koliko uspeha – o tome svedoče povremene ankete, propitivanja građana, odnosno analize od strane namrgođenih stručnjaka. Ono što je evidentno u svim istraživanjima i sondiranjima javnosti je činjenica da ako na našim trpezama ne bi bilo prehrambenih proizvoda domaće poljoprivrede, onda bismo odavno pregladneli, ili u nešto boljem slučaju, jeli pet puta više banana, manga, mađarskog kulena ili italijanskih testenina.
Ozbiljna je ovo priča, iako je primera radi glasno zagovaranje ekonomskog patriotizma u EU zabranjeno. Ali koliko se god pravili fini i oprezni, voće, povrće, jagnjetina, mlečni proizvodi, kukuruzno i heljdino brašno koje proizvode srpski domaćini, ne samo zbog geografskog porekla, mora se hvaliti. Naravno, pomenutu paletu treba širiti i u taj proces ozbiljno uključiti državu.
Bez nje, uz uvažavanje svačijeg i najmanjeg napora, ova priča može beskonačno dugo da stoji na takozvanoj startnoj liniji. To praktično znači da kampanja nema ubedljive adute da bi se dizala graja kako oni koji ignorišu domaće „đakonije“ ne podržavaju i ne vole svoju patriu, odnosno zemlju.
Šta kažu na ovu temu istraživanja, ankete i druga propitivanja tržišta i potrošača? U Sloveniji, primera radi, 66% građana želi da ima na trpezi hranu proizvedenu u vlastitoj zemlji. Na tako nešto su spremni i kada je skuplja od one uvezene. U Hrvatskoj su najavili da će uskoro uvesti propis da u trgovinama 50% robe bude domaćeg porekla. Naravno da se to prvenstveno odnosi na prehrambene, odnosno poljoprivredne proizvode. I u krševitoj Crnoj Gori uveliko zagovaraju, pa i traže, od građana da kupuju ono što je proizvedeno u domaćoj manufakturi.
Na flajeru s nadnaslovom POTPISANO CRNOGORSKOM TRADICIJOM, između ostalog, stoji: „Ne postoji veće blago od onoga koje nam je podarilo naše podneblje u kojem smo odrasli, stasavali i naučili da cijenimo ono što nas čini posebnim. Riječ je o visokokvalitetnim i zdravim proizvodima koji su pripremljeni od pažljivo biranih sastojaka, bez vještačkih boja i aroma.“ U te „dragulje“ oni su u prvi ešalon postrojili: crnogorski pršut, pljevaljski sir, goveđi sudžuk, barsko maslinovo ulje, sušeni krap (šaran) i bistri sok od drenjina. Nedostajalo je još nekoliko proizvoda pa da se upriliči deseterac za prigodnu guslarsku melodiju.
Što se tiče Srbije, istraživanja, odnosno ispitivanja ponašanja potrošača i dalje imaju neobične rezultate. Tako po njima svaki treći kupac, zamislite, zna da prepozna domaći proizvod. Kao da sa zembiljima i cegerima idu po „džebanu“ u neki megamarket na dokovima Njujorka, a ne na Kalenić, kod Cvetka, ili na pijace u Borči, Ovči, Kruševcu i Nišu. Dalje se navodi da se polovina srpskih kupaca trudi da kupuje domaće dok manje od trećine odgovara da kupuje zato što je domaće jeftinije.
Da li je samo pristupačna cena razlog za kupovinu domaćih prehrambenih proizvoda? Neosporno je da su cene bitne za građane čiji su novčanici hronično prazni, ali isto tako i sirotinja je u međuvremenu izgradila stav i očekuje da za svoje pare dobije nešto više od primamljivog pakovanja.
„Ne kupujem domaći jogurt, zato što je komšijski za nekoliko klasa bolji. Ovaj naš zapinje u grlu i nije mi jasno od čega ga prave: mleka ili skroba“. „Novac ne poznaje nikakav patriotizam. Kupujem stranu robu, jer je boljeg i postojanijeg kvaliteta.“ „Jedina ekonomska mafija koje treba da se plašimo je – domaća.“ „Ono što nije deklarisano ćirilicom ne smatram domaćom robom…“ Ovo su samo neki od komentara potrošača koji su konačno došli sebi i prvenstveno akcenat stavljaju na KVALITET proizvoda koje kupuju.
Nikakvi Krkobabići, Nedimovići, Ljajići, Šćekići i ostali Preletačevići nemaju pravo da ubeđuju građane da kupuju domaće, ponajmanje da ih zbog toga prekorevaju ili etiketiraju kao loše patriote. Čekam ih da konkretno vidim koliko će povećati plate i penzije, jer je valjda i njima jasno da građani na pijace, u bakalnice i najmodernije butike prehrambenih namirnica ne idu sa jelenskim rogovima ili krznima od rakuna, već sa dinarima, čekovima i takozvanim plastičnim novcem.
Ne samo za domaće proizvode, već i one koji stižu iz najrazvijenijih zemalja sveta, ključni žig postao je kvalitet a ne neka celofanska galanterija, napadne reklame ili akcije tipa „devedesetdevetzarezdevet“. Poljoprivrednici sve bolje poznaju standarde i zahteve domaćih potrošača, tako da ovakve i slične kampanje njima nisu nasušno potrebne, jer primera radi, voćari iz Rušnja i Grocke ovogodišnji rod trešanja prodali su dok su one još bile u cvetu. Sigurno to nije tako zbog lepih očiju, već kvaliteta, ukusa, mirisa i jedinstvene arome.
U tome je KVAČICA a ne u demagoškim i neprimerenim poigravanjima sa takozvanim ekonomskim patriotizmom. Kvalitetan, bezbedno ispravan proizvod koji ima realnu, da ne kažem pristojnu cenu, uvek je imao i imaće prolaz kod potrošača i na svim tržištima. Poljoprivrednici to dobro znaju, ali se nevešti i ludi prave oni u čijim glavama su enormne marže i drskost karakteristična za one koji hoće preko noći da se obogate. Tu nema ni trunke od poslovnog morala, dugotrajne održivosti niti mesta za ubeđivanje tipa „kupujmo domaće“.
Međutim, moj strah na ovu pojavu moguće je da neutrališu neke nove snage i trendovi kao što je onaj iz kompanije „Delta-Holding“ koja je pre nekoliko dana objavila VANREDNI KONKURS ZA IZVANREDNE LJUDE. Nije to priprema uoči bilo kakvog partijskog kongresa, već koliko sam razumeo, oglas za mlade lidere koje pomenuta kompanija želi da uključi u nove agrarne investicione projekte.
Nemam primedbu na opšte uslove, ali me iz iskustva, strah od LJUDI POSEBNOG KOVA. Strah me je zato što su po pravilu u fokusu njihovog interesovanja takozvane „velike“ a ne „male“ životne teme, dok epitete za svoje zvučne titule i činove dobijaju po visini ostvarenog profita koji na zapadnom Balkanu, bez izuzetaka, prate podvale, prevare i slične špekulantske radnje. Ako grešim, onda je najverovatnije najavljeno vrelo leto već počelo da udara u glavu!?
Izvori informacija: Sopstvena dokumentacija, portal AGROMEDIA i Bilten za selo i poljoprivredu SANU.
Komentari