Nebrojeno puta sam u životu čuo da je najvažnija sporedna stvar na svetu fudbal. Da nema prefiksa sporedna i stvar, onda bi ćeranje lopte, bilo zaista neka vrsta čuda neviđenog. Čak, i ideologije. Upakovan u 22. svetski turnir u Kataru, uspeo je fudbal, još jednom, da omađija zaljubljenike u ovu igru, ali i ogromnu logistiku uključujući lokalne i državne službe i instutucije. Upozorio je, više usputno, pojedine učesnice turnira da prestanu sa kršenjem ljudskih prava i tražio osudu rasne, verske i drugih oblika netolerancije i mržnje. Nažalost, ovo svetsko prvenstvo koje je poetski i optimistički nazvano „Cvetom i sjajem u pustinji“ nije uspelo da bitnije utiče na smirivanje oružanih sukoba u Ukrajini. To, doduše, niko od organizatora nije tražio a sa druge strane skoro svaka utakmica, radi ostvarivanja očekivanog rezultata i prestiža, proglašava se za „borbu“, „rat“ i rovovsko vojevanje do poslednjeg atoma snage.

Ništa nema spornog u toj i takvoj vrsti atmosfere, ponašanja i retorike, jedino što smeta, je da mesec pa i više dana „cvet“ iz pustinje zaklanja cvetove pa i korov iz naših bašta i prostora. Pre svega medijski, čime je iz javnog prostora sklonjeno, ili zatamnjeno mnogo toga što je naša svakodnevnica, sezonski ili neki drugi poslovi i događanja. (Ne)očekivana moć, od jedne „sporedne“ stvari?!

Okruglo pa na ćoše

Posle 20. novembra prestala je potera i za opasnim crnim panterom, iako je posle kraćeg odsustvovanja, ponovo „vaskrsao“ u blizini Feketića i Vrbasa. U odnosu na zakotrljani fudbal kao kroz maglu smo videli na desetine hiljada tona najgore vrste smeća koje je nabujali Lim „parkirao“ u Potpećko jezero kod Priboja. Preko tog civilizacijskog nemara olako se prošlo, jer je mnogo veća dilema i mozgalica bila ko će po levoj a ko po desnoj strani ćerati loptu.

Uz pomoć lupe nabasao sam na informaciju da su uoči Aranđelovdana primećene divlje svinje u blizini tržnog centra Ušće i hotela „Jugoslavija“ u Beogradu. Jedan od lovaca objasnio je da je to „redovna“ pojava i da su u potrazi za hranom plivajući sa Ratnog ostrva stigle u deo Novog Beograda i Zemuna. Izostavio je da kaže da se radi o opasnoj „svinjariji“ koja je molga loše da se završi po građane.

Negde u isto vreme policija je uhapsila trojicu službenika Ministarstva za poljoprivredu, zaposlenih u Upravi veterine, zbog osnovane sumnje da su počinili krivično delo primanja mita. Prilikom kontrole jednog privrednog subjekta oni su za protivuslugu, da ne bi pisali prijavu za privredni prestup, tražili od vlasnika objekta 1.500 evra. Ovaj im je dao novac ali i o svemu obavestio policiju.Brzo su na njihovim rukama škljocnule „lisice“.

Vole fudbal, ali više ludaju

Nepun dan posle našeg „debakla“ sa Brazilom uputio sam se na 16. Sajam etno hrane i pića. Zborno mesto bilo je u jednoj od sajamskih hala u Beogradu gde je svoje proizvode izložilo preko 300, mahom manjih proizvođača i poljoprivrednih gazdinstava. To su te kapljice koje čine deo snažnog vodopada domaće prehrambene sigurnosti.

Uz poštovanje izvornih recepata i tradicionalnog načina proizvodnje na štandovima je bilo izloženo na stotine najrazličitijih proizvoda od takozvanih slanih, kiselih do slatkih programa uz neverovatne palete najrazličitijih vrsta vina i prirodnih rakija. Ali i ova jako dobra priča bila je u senci pomenutog svetskog prvenstva u fudbalu.

U momentu dok sam obilazio neke od štandova, samo na jednom gde su proizvođači iz Pirota prezentovali i nudili čuvene sireve, bilo je više vrsta kačkavalja nego posetilaca u sajamskoj hali. Treba li objašnjenje zbog čaga?

Međutim, u razgovoru sa nekoliko proizvođača rečeno mi je da i oni vole fudbal i da razumeju što nema više posetilaca ostajući u nadi da će do kraja Sajma ipak doći u većem broju. Tom prilikom čuo sam jedno neobično objašnjenje od Zorana Novakovića, nagrađivanog proizvođača prirodnih rakija iz sela Gornje Trnave kod Oplenca, upravo na račun čekanja i strpljenja. Njegov deda, zatim otac i sada on, objasnio je, svake sezone uredno peku rakiju i sa najvećom pažnjom čuvaju je dok ne „stigne“ povoljna cena za prodaju. To se dešava tek posle 20 godina – objasnio je i dodao ko u tom poslu nema strpljenja neće dočekati nagradu.

Nisam najbolje razumeo taj oblik poslovne logike a istovremeno sam bio iznenađen kada mi je jedna gospođa stavila u ruke flajer i dodala : „dobro došli“. Bio je to poziv za 38. smotru „Dana ludaje“ u Kikindi koji će se održati tek za godinu dana. Pomislio sam da je i ogranizatore te manifestacije fudbal „udario“ u glavu. Kada sam bolje razmislio i tikva ludaja je okrugla, baš kao lopta!?

„Kuvanje“ litijuma

Fudbalsku, odnosno Katarsku mrenu sa očiju javnosti na kratko je uklonio Savez ekoloških organizacija i to 27.  novembra u improvizovanoj „ordinaciji“ ispred zgrade Vlade Srbije u Beogradu. Bilo je to na dan godišnjice velikih njihovih protesta protiv rudarenja litijuma kada im je obećano da će sa kompanijom „Rio Tinto“, koja je namirisala retki mineral biti raskinuta svaka dalja saradnja.

Međutim, meštani Gornjih Nedeljica iz doline Jadra kao i još nekoliko lokacija u Srbiji, primetili su da po pitanju rudarenja litijuma nije stavljena ni tačka niti zarez. Iza leđa, kako su rekli, dešavaju se određene aktivnosti koje nedvosmisleno potvrđuju takvu njihovu sumnju. Rešeni da očuvaju hiljade hektara plodnog poljoprivrednog zemljišta, ogromne rezervoare pijaće vode i perspektivu proizvodnje hrane, veći broj ekoloških udruženja ne posustaje od stalnih upozorenja i odbrane od otvaranja rudnika.

Dolazak ispred zgrade Vlade Srbije, bio je upravo sa namerom da pitaju nadležne zbog čega nije ispoštovan ni jedan njihov zahtev, ponajpre onaj, podržan narodnom inicijativom pokreta „Kreni- promeni“ o donošenju zakona, odnosno uredbe o trajnoj zabrani iskopavanja litijuma i bora na području cele Srbije. Brine ih i to što nisu dobili bilo kakvo uveravanje o raskidu svih ugovora koji su sklopljeni sa „Rio Tintom“ i drugim kompanijama.Hteli su i dodatno objašnjenje o sve agresivnijem ubeđivanju javnosti iz Ministarstva za rudarstvo i energetiku, da bez iskopavanja litijuma nema napretka zemlje i njene izvesne budućnosti.

Glasno odustajanje zbog tihog Beograda

Bez obzira što su bili rešeni da ostanu ispred zgrade Vlade Srbije sve dok ne dobiju odgovore na pomenute zahteve ekološki aktivisti su sutradan 28. novembra sklopili šator i vratili se u svoja mesta, kuće ,stanove, farme i oranice. Njihovo objašnjenje je bilo kratko: da su to učinili zbog male podrške građana Beograda.

Iako nisu svi u Kataru ili oko njega ovog puta su se oglušili bez poznatih razloga. Činjenica je da je ovih dana vazduh u srpskoj prestonici među najzagađenijim na planeti, da je hladno, ali i da je podrška iz toplih stanova sve ostale izazove nadgornjala.

Reagujući na nezainteresovanost Beogradjana predsednica SEOS (Saveza ekoloških organizacija Srbije) Ljiljana Bralović iz Pranjana, tokom svog obraćanja malobrojnim učesnicima protesta rekla je i sledeće: “Molim vas tiho ljudi,nemojmo pištaljke, neka umre Beograd tiho, neka ne zna da je skuvan kao žaba u loncu“.

Filozofija igre

I Zlatko Kokanović, jedan od osnivača i najagilnijih članova udruženja građana „Ne damo Jadar“ mrzovoljno se vratio u Gornje Nedeljice, ali i poručio:  da od borbe protiv iskopavanja litijuma neće odustati, odnosno da će uspeti da odbrane državu od vlasti koja ne shvata, kako je naglasio, da je naša budućnost u proizvodnji hrane a ne u milostinji od rudnih renti.

I pre odlaska u Katar selektor fudbalske repezentacije Dragan Stojković Piksi, imao je nekoliko jakih, možda i „prejakih“ poruka, uz neskrivenu nadu, da naša ekipa može da napravi dobar rezultat. U maniru filozofa on je rekao igračima, ali i da dobro čuje javnost:  “Ne morate ništa,a možete mnogo“!

Kada ova kolumna bude „puštena“ s lanca znaće se dokle smo sa veštinom ćeranja lopte stigli? Nadam se, da će i na adresu Saveza ekoloških organizacija Srbije sa nadležnih mesta stići depeša o sudbini njihovih zahteva, koji su, ruku na srce, mnogo značajniji od svih sa lakoćom izgovorenih epiteta i emocija na račun jedne sporedne stvari!?