Dobro smo stigli do njenog kraja. Mislim na 2024. godinu. Da smo išli nazadačke, kako primeti veliki pesnik, možda bi to učinili mnogo lakše i brže. Međutim, od 1. novembra i pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, kada je ugašeno 15 života a dva lica teško povređena, sve je stalo. Ne samo u srpskoj Atini, već celoj zajednici. Svako kretanja bilo je usporeno, zabrinuto i sa prstom na čelu uz pitanje šta nam se to događa? Odgovor i dalje tražimo.

Prošla godina je praktično prošla, ali to je ne može abolirati od podsećanja na njenu životnu liniju, događaje, susrete, iznenađenja bilo dobra ili loša od slavlja Olimpijskih medalja do kataklizmične suše i žeđi, a u njenoj završnici, protesta studenata i srednjoškolaca, odnosno na globalnom planu nekoliko surovih ratnih sukoba do pretnji atomskim oružjem. Sve to ne može izbrisati ni jedna gumica. Pa ni ona vremenska!

PAORI KAO DIPLOMATE

Pored ostalog, domaći poljoprivrednici će godinu koju ispraćamo upamtiti po izuzetno velikom broju pregovora ili poziva na njih, kako od Vlade Srbije tako i resornog Mnistarstva. Da su to vreme bili na traktorima, bukvalno, ni jedan kvadratni metar naših oranica nebi bio zaparložen.

Ali, neko iz vlasti je tu vrstu dijaloga video kao sigurnosni ventil u nagomilanom nezadovoljstvu poljoprivrednika. Paori pak, kao šansu i pokušaj da poprave svoj položaj. Kršili su se oko, najpre malih a potom neuredno isplaćivanih subvencija, niskih otkupnih cena žitarica i voća, nejasnoća sa platformom e-agrara…Tražili su da se ograniče apetiti uvoznika koji su ih uz trgovce i svakorazne preprodavce „tuširali“ hladnom vodom na svakom koraku.

Teški, puni srdžbe ali povremeno i diplomatski bili su pregovodri sa proizvođačima najprofitabilnije domaće voćke-maline. Kada bi u saopštenju posle takvih sesija stajalo da je postignut čvrst i jasan dogovor, po pravilu, od toga nebi bilo ništa.

Više udruženja malinara od kojih je najaktivnije „Vilamet“ iz Arilja, u pravcu Vlade i Ministarstva, u nekoliko navrata, obraćali su se sa predlozima uz detaljne analize kako očuvati proizvodnju u koju je ukljućeno preko 30.000 gazdinstava i koja u izvozu knjiži za državu i do 200 milioa evra godišnje. Međutim ni to nije bilo dovoljno da se shvate njihova upozorenja na moguće loše scenarije.

Kada i hladnjačare i državu sateraju uz zid „berači snova“, po ko zna koji put, dobili bi odgovor da će tržišni principi i tokovi sve urediti. Da ne kažem, pozlatiti?!

Doduše bez aktn tašni u Nemanjinu ulicu u glavnom gradu, skoro celu 2024. godinu, smenjivali su se prestavnici domaćih ratara, proizvođača mleka, stočara i drugih sektora agrara. Kako neko od njih primeti, dobro je, što su od svih tih susreta naučili kako se pregovara, ali i shvatili koja vrsta retorike doprinosi poštovanju dogovora a koja je samo pusto obećanje.

Ova priča, brz obzira na takozvani istorijsku agrarni budžet i rekordna sredstva namenjena za subvencije i druge podsticaje, biće nastavljena i u 2025. godini. Razlog tome je višedecenijska neuređenost i podcenjenost poljoprivrede kao privredne grane. Paradoks je što se niko od zaduženih za ovu delatnost ne libi da kaže da je među globalnim rizicima hrana na prvom mestu.

„IZMIŠLJENA“ SUŠA

Na ovaj podnaslov čovek bi mogao samo da se nasmeje.  Naime, i pored evidentiranih 70 dana bez kapi kiše kada je to bilo najpotrebnije za biljke i ukupan agrar bahati „vidovnjaci“ iz nekoliko mesta sa severa Vojvodine, videli su nešto drugo.

Kada su paori, kojima je nezapamćena suša uništila rod na ratarskim kulturama od 50 do 100 procenata, pošli u neke od lokalnih zajednica da se raspitaju, ali i potraže pomoć, čuli su nevarovatno objašnjenje.

Tačnije, rečeno im je da suše nije bilo, da su je oni „izmislili“, već da je u pitanju manjak atmosferskih padavina i da zbog toga nemaju osnova da traže pomoć. Zapravo, mogu da je traže ali je neće dobiti.

I brojna ratarska udruženja tražila su od resornog Ministarstva da im pomogne, makar urgencijom kod banaka da im se na određen period odlože kreditne obaveze, ostala su „nasukana“ na sprudovima teške elementarne nepogode. I to nedvoismisleno govori da 2024. godina nije bila naklonjena poljoprivrednicima.

Upravo na ovom mestu zgodno je citirati izjavu našeg poznatog glumca, scenarite i reditelja Radoša Bajića.

„Potreban je nama EKSPO, kojem se radujemo, kao i nacionalni stadion i pruga Novi Sad-Budimpešta, ali nam je valjda potreban i seljak koji se vekovima prvi odazivao na zov trube i mobilizaciju. Koji je hranio ovaj narod stotinama godina. Sada je trenutak, da mu vratimo makar deo duga“.

Godina koju ispraćamo to nije uradila, a hoće li ona u koji treba da zakoračimo ostaje da se vidi. Iskustva nisu optimistička. Voleo bih da grešim!

KAŽNJAVANJA

Poljoprivrednici, pre svega oni koji su bili politički „nemirni“ i imali svoje mišljenje, upamtiće 2024. godinu po uvođenju njihovih gazdinstava u takozvani pasivni status. Zbog određenih manjkavosti, najćešće su one banalne i zanemarljive, takva gazdinstva gube pravo na subvencije i ostale podsticaje kao i mogućnost da normalno funkcionišu…

Među onima koji su se našli na spisku bila su i tri politička „musketara“: Zlatko Kokanović, Đoko Čurčić i Predrag Veljković. Na taj način njima i njihovim kolegama dato je do znanja da se „utišaju“ i budu kooperativni sa onima koji misle u „njihovo“ ime.

Na vreme obaveznog otkupa i projekta stvaranja Seljačkih radnih zadruga u periodu posle Drugog svetskog rata, podsetila je i 2024. godina kada su službe naslednice Udbe i Ozne, prilikom jesenjih protesta, privodile poljoprivrednike drsko ih skidajući sa traktora ili pozivajući na takozvane informativne razgovore.

Takav odnos prema proizvođačima hrane, izuzimajući slučajeve gde su evidentna krivična dela, je neprimeren i sraman. Poljoprivrednici su poslednji na koje treba usmeravati službe sile. Ali, u vremenu rojeva podguznih muva i propagandnih medija nije bilo moguće izbeći svakorazna iznenađrnja i poniženja!?

OD GUČE DO KOVAČICE I DRUGIH LEPIH SELA

Naša prapostojbina, što jesu srpska sela, u 2024. godini bila su u ramu predivbih pejzaža, ali i ružnih događaja, ili podsećanja, na iste. Pre svega mislimo na  presudu Urošu Blažiću (22) za krvavi pir počinejen 4. marta 2023. godine u mladenovačkim selima Dubona i Malo Orašje, u kojima je iz vatrenog oružja usmrtio devet a ranio 12 mladih ljudi. Njegovih komšija. Prvostepenom presudom osuđen je na 20 godina zatvora a istovetna kazna izrečena je i njegovom ocu.

U selu Batote podno Kopaonika, koje se nalazi na 1.000 metara nadmorske visine, praktično među oblacima, tamošnjim domaćinima koji se bave stočarstvom, nepoznati piroman ili više njih, podmetali su požare u štale koje su izgorele do temelja.

U poslednjoj od ukupno četiri vlasnika Radovana Zdravkovića izgorelo je i stado ovaca. Zahvaljujući velikoj solidarnodsti građana iz cele zemlje, ali i resornog Ministarstva, očekuje se da u najkraćem roku sve zapaljene štale budu obnovljene i Radovan dobije pomoć za formiranje novog stada ovaca.

Sa prvim mrakom punih 25 dana, zaključavali su se i strepeli meštani nekoliko sela u opštimana Prijepolje i Priboj u kojima se od potere skrivao dvostruki ubica i višestruki zatvorski povratnik Alija Balijagić (65) odmetnik iz Crne Gore…

Ipak, iz dva velika srpska sela (u međuvremenu opštinka mesta) u javnost pa i onu međunarodnu otišle su lepe vesti. Dobar glas čuo se iz Guče u kojoj je krajem godine osnovan Savez seoskih žena Srbije, kao krovna organizacija sa ciljem poboljšanja i očuvanja položaja žena na selu.

Guča kao svetska „prestonica“ trube nije slučajno odabrana, jer je u njoj još davne 1952. godine osnovana najstarija ženska zemljoradnička zadruga u našoj zemji. Za predsednicu skupštine Saveza seoskih žena izabrana je Nataša Vujašević iz Ježevice kod Čačka.

Naivno slikarstvo iz Kovačice, u 2024. godini upisano je na listi UNESKA. Slovaci koji su to područje naselili još pre više od dva stoleća sa sobom su, pored ostalih veština, doneli i kolektivni dar za slikanje. Njega karakterišu specifične figure, motivi, boje, linije i poruke, ali u kojima je narativna konstanta seoski prostor, njegovi ljudi, običaji i radost života…

GODINA KOJA JE NAJVIŠE VOLELA SEBE

Ipak, godina kojoj smo širom otvorili izlazna vrata bila je ponajviše zagledana u sebe. Mehaniči je brojala svoje dane bez obaziranja na to hoće li nekoga usrećiti ili razočarati. Bilo joj je svejedno. Svoje izazove, probleme ili dileme ostavljala je narednoj godini. To je činila bez ikakvog osećanja za grižu savesti ili straha od kritičke javnosti.

Od medijskih pudlica i drugih propagandnih drekavaca najmanje je zazirala. Znala je da je njihova graja pre roka, punih 365 dana, ne može pometiri iz sopstvenog mandata. To je godina koja je najviše volela sebe zbog čega ništa nije značajnije uradila za druge pa samim tim i za domaću poljoprivredu.

Ostala je hladna kao špricer na to što ni jedan od dva ministra za poljoprivredu nije kadar iz struke, već stranaka koje po koalicionom dogovoru „cepaju“ te fotelje. Okretala je glavu na mnoge druge probleme i davanja jasnih objašnjenja na određene okolnosti. Nije mi jasno da li su je neki mladi ljudi, pre nego što je spakovala stvari, makar malo razdrmali?!

Naprosto, ponašala se kao bezosečajan i neodgovoran čovek. Nažalost, ima i takvih godina. SEBIČNIH. VIDIMO SE U BOLJOJ.

…