Srbija predugo čeka VELIKI PRASAK sopstvene poljoprivrede, odnosno sveukupnog agrara. Međutim, bez uvođenja novih tehnologija, digitalizacije i kompjuterizacije čekanje će se nastaviti bez jasnog roka za taj značajni događaj. 

Dobro je što odavno za naše vitezove oranica nije više mit da se uspešno oranje može obaviti samo sa uhranjenim konjima i poslušnim volovima, već da i traktori, kombajni i brojne druge poljoprivredne mašine sa ugrađenim navigatorima, satelitskim telefonima i internetom ZNAJU kući da se vrate. Iako po ovom pitanju tapkamo u mestu, naši motivi, računica i prednosti su u tome što na raspolaganju imamo preko 3,5 miliona hektara obradivih oranica, na Beogradskom univerzitetu u podužoj liniji 100.000 studenata i, iznad svega, VEROVANJE u ono što želimo.

Kada su nedavno završeni arheološki radovi na lokalitetu Anine iz perioda Rima u ataru sela Ćelije kod Lajkovca, pažnju su skrenuli dobro očuvani vodovod u sastavu kompleksa, kao i podno grejanje ugrađeno u nekoliko objekata. Dakle, to se desilo pre više od 2.000 godina, a da iznenađenje bude veće, Anine nisu bile letnjikovac niti neki slični rekreativni centar za odmor legionara, već jedno od glavnih skladišta hrane, pre svega žitarica, sa područja današnjeg Kolubarskog okruga, dela Mačve i Šumadije. Ovaj podatak vezujem za poljoprivredu i način na koji je ona i u tim vremenima bila uvažavana. I najveća egipatska žitnica poznata u našem narodu kao Misir, nije pala s neba. Stvorili su je ljudi, odnosno dalekovidi faraoni angažujući najumnije tadašnje glave da naprave procene i proračune kako na najbolji način iskoristiti ogromne nanose plodonosnog mulja koji je donosila reka Nil u svoje nepregledno ušće. Nisu skrštenih ruku, kada je u pitanju poljoprivreda, odnosno proizvodnja hrane, sedeli ni Feničani, Persijanci u Antičkoj Grčkoj, Kini, kao ni Maje u Južnoj Americi, niti mnoge druge civilizacije.

Možda vas zanima

Sve nas je manje, recituju statističari

Kolumne

30/07/2020

Suzavac se razišao, paori na stepeništu

Kolumne

19/07/2020

Varljivo leto dvehiljadedvadeseto

Kolumne

10/07/2020

Da uvođenje savremenih tehnologija i informacionih sistema ne bi trebalo, čak ni smelo da bude tabu ili mit za naše poljoprivrednike, govori i to da su upravo najveći naučnici i istraživači, neki od njih i svetskog glasa, rođeni i dobar deo detinjstva proveli u našim selima. Hoću da kažem da nove tehnologije nisu ČUDA ili kakve PAPAZJANIJE stvorene natprirodnim moćima i uticajem nekakvih nebeskih sila, već upravo kreativne i istraživačke tvorevine ljudi.

Svakom prilikom kada se prisetim kakve sve veštine i umeća je imala majka Nikole Tesle, imam posebno ushićenje. Pored ostalog, ta seljanka, bez velikih problema vezivala je čvor na ljudskoj trepavici. Nije onda iznenađenje što je rodila neponovljivog genija. Gorostas iz Idvora, veliki naučnik i humanista Mihajlo Pupun, u svojoj autobiografskoj knjizi „Sa pašnjaka do naučnika“ na najbolji način je potvrdio odakle su krenuli novi naučni trendovi i tehnološke revolucije. I profesor Stanišić iz valjevskog sela Bujačića, uveo je u svet astronomije Nila Amstronga, čoveka koji je prvi kročio na tlo Meseca. Ni životna saputnica Nobelovca Alberta Ajnštajna, fizičarka Mileva Ajnštajn, nije rođena na dokovima Njujorka, već u malom vojvođanskom mestu Kaću. Sve ovo nabrajam iz jednog razloga, a to je da uvođenje novih tehnologija, digitalizacije i robotizacije nije ništa eksperimentalno, komplikovano, neosvojivo, maglovito ili sanjivo, već više nego logično i opravdano zalaganje kada je u pitanju POLJOPRIVREDA.

Hrana je odavno berzanska roba, pa tako njeni proizvođači, otkupljivači, ponuđivači i oni kojima ona postaje izazov žele brze informacije o svim detaljima, od ponude i potražnje do cene, ali i posebnu podršku kada je u pitanju intenzivna, isplativa i održiva PROIZVODNJA. Bez obzira na prirodni „časovnik“, tržište zahteva barem dve setve godišnje, dok savremene tehnologije omogućavaju da poljoprivredni ciklus nema početka i kraja. Još šezdesetih godina prošlog veka zvučalo je skoro nestvarno da u Americi velike kompanije i farmeri dobijaju informacije sa namenskog satelita o stanju njihovih useva – na kojim delovima parcela od više hiljada hektara usevi imaju problema sa vlagom, gde biljke zaostaju u rastu ili pojedini usevi imaju problema sa biljnim bolestima. Pristalice teorije zavere još tada su govorile da ti sateliti posmatraju kukuruzna i pšenična polja, ali i obavljaju druge mnogo „važnije“ obaveštajne i vojne poslove. Brzo su ih demantovale informacije da upravo pomenuti sateliti značajno pomažu tamošnjim farmerima da postignu rekordne prinose i da od tržišnih viškova, odnosno izvoza, zarađuju milione dolara.

I pored mnogo problema koji su se krajem 20. veka smenjivali u srpskom agraru kao na kakvoj beskrajnoj traci: od stihijskog vraćanja zemljišta koje se, doduše nezakonito, našlo u vlasništvu države i njenih društvenih preduzeća, uništavanja velikih poljoprivrednih kombinata, ekonomija i zadruga, prostora za tehnološke iskorake i modernizaciju poljoprivrede bilo je jako malo. Država je imala „važnija“ posla, ali i dobro znala da i sa poluintenzivnom proizvodnjom ova privredna grana može domaćem tržištu da ponudi dovoljno žitarica, industrijskog bilja, povrća i voća. Radilo se kao u „starijem“ kamenom dobu, s tim što je iz godine u godinu rastao broj onih koji su želeli da rade po principima i standardima najrazvijenijih agrarnih zemalja Evrope. Tačnije uz korišćenje i upotrebu tada najnovijih tehnoloških i informacionih pomagala.

Još pre dve i po decenije među poljoprivrednicima i građanima skoro šokantno je odjeknula vest da izvesni domaćin iz jednog sela kod Ljiga kajmak nudi preko INTERNETA. Pa on nije normalan. Šta zbija šalu. Ko će preko tog „ćereskla“ da kupi kajmak? Bili su prvi komentari. Međutim, brzo se pronela vest da je njegovim putem krenulo još desetak proizvođača belog mrsa iz tog kraja. Jedan Ubljanin, doduše inženjer, konstruisao je i sklopio prvi automatizovani berač malina, ne samo u tom kraju, već i u Srbiji. Nacrt je „prekopirao“ na nekom sajmu u inostranstvu. Prilikom testiranja na sopstvenom malinjaku berač je pokazao izvanredne rezultate. Nove tehnologije, pre svega kompjuterizovane, u velikoj meri još pre 20 i više godina počeli su da koriste vlasnici farmi za proizvodnju jaja i brojlera. Skoro 80 odsto upravljanja proizvodnjom od ishrane do regulisanja kvaliteta vazduha, vlažnosti i temperature nalazi se na kontrolnoj tabli u ulaznom delu objekta. Takvi farmeri postizali su natprosečne rezultate i što je dodatno značajno – oni su ohrabrili i dali praktičan primer budućim kolegama da se ugledaju na njihov sistem rada. Naravno, bitno je reći da su u Kolubarskom okrugu inostrane kompanije „Grinevald“ i „Rauh“, kada je u pitanju proizvodnja voćnih sokova, montirali najsavremeniju tehnologiju demonstrirajući na taj način sve njene prednosti. I nesrećno privatizovana valjevska „Srbijanka“ imala je, pre mnogih prehrambenih kombinata u Evropi, proizvodne linije iz reda tadašnjih najaktuelnijih industrijskih generacija. Privatni kupac, još i stranac, pomenute linije vrlo brzo je demontirao i prodao kao staro gvožđe.

Stigli su u to nesrećno vreme raspada Jugoslavije i roboti u valjevski kraj i još neke delove Srbije. Doduše, iz osiromašene poljoprivrede nije bilo zainteresovanih da ih uključe u proizvodnju, ali iz servisa za sklapanje robotskih šaka i izradu softvera, odnosno programa za izvršenje određenih radnji, imali su dosta posla. Najviše interesovanja pokazivali su privatni preduzetnici, a u vreme moje posete jednoj od tih firmi vršili su isporuku robota specijalizovanog za sklapanje mrtvačkih sanduka u radnji na periferiji Kragujevca. Mnogi se sećaju da je negdašnja Jugoslavija u Beogradu imala i Institut „Ivo Lola Ribar“ koji se u svetu visoko kotirao na mapi robotizacije. Nažalost, „Lola“ je neshvaćen skončao u „sukobu interesa“ sa onima koji su mnogo više verovali u konje i volove.

Značajan promoter novih tehnologija kada je u pitanu poljoprivreda su brojni sajmovi, a ponajpre Međunarodni poljoprivredni sajam u Novom Sadu. Poseban benefit za poljoprivrednike su praktične demonstracije i stručna predavanja i objašnjenja. Naravno, sve bi ovo moglo da potraje PUNU SVETLOSNU GPODINU ako država i nadležna Ministarstva, stručne službe, organizacije, fakulteti i instituti ne podrže svim kapacitetom ovaj trend. Srećna je okolnost što je na čelu Vlade Srbije žena koja se muški uspinje i zalaže da i poljoprivreda uđe u brazdu savremenih tehnoloških i informatičkih dostignuća. „Budućnost je već sadašnjost“, poručila je nedavno Ana Brnabić. Valja na ovom mestu još dodati: AKO VAM KAKAV ROBOT STIGNE PRED KAPIJU ILI VRATA, ZA POČETAK – POZOVITE GA NA KAFU.

Izvori informacija: Lična dokumentacija, Portal AGROMEDIA, Bilten za poljoprivredu i selo SANU