Poljoprivrednom konzorcijumu Beograd (PKB) nisu potrebni ni inostrani niti domaći kupci, već je najbolje da ostane u vlasništvu glavnog grada ili države i da njime umesto političara opšte prakse rukovodi profesionalni i ambiciozni menadžment. Ovo je jedna od ključnih poruka koja se ovih dana može čuti u javnosti, među zaposlenima, sindikatima pa i stručnim krugovima, a povodom raspisanog oglasa o privatizaciji, odnosno traženju strateškog partnera za prestižnu srpsku fabriku hrane.
„MEGAŠPAJZ GLAVNOG GRADA“. Bio sam ubeđen da nema bolje sintagme koja bi asocirala na Poljoprivredni konzorcijum Beograd, poznatiji kao PKB. Međutim, nisam mogao da sakrijem ushićenost pred najnovijim sloganom kojim se ovaj kombinat oslovljava kao „BELA KUĆA“ srpskog agrara.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Ovakva poređenja, da ne kažem „kovanja u zvezde“, nedvosmisleno govore o poštovanju, značaju i dragocenosti PKB-a. S obzorom na to da na svaku pomisao o privatizaciji mnoge u ovoj državi hvata prava panika, onda ne čudi bojazan da poljoprivredna „Bela kuća“ ne sklizne u „Čardak ni na nebu ni na zemlji“ i doživi sudbinu desetina drugih fabrika hrane.
Objavljen poziv za učešće u privatizaciji
Izazov privatizacije PKB-a nije prvi, ali lako se može desiti, ako se ne slože sve kockice, ni poslednji. Bez ikakvog straha i predrasuda Ministarstvo privrede objavilo je 19. januara ove godine poziv za učešće u privatizaciji PKB-a kao i četiri zavisna društva u sastavu istog: Poljoprivredne avijacije, EKO LAB-a, PKB Agroekonomika i Veterinarske stanice. Rok za dostavljanje pisma o zainteresovanosti je do 17. februara ove godine.
Objavljen javni poziv za privatizaciju PKB-a
Bitno je podsetiti da je Skupština grada Beograda u septembru 2016. godine imovinu PKB-a prenela u vlasništvo Republike Srbije. Zbog čega je takva transakcija urađena nikome nije jasno, uz verovanje da je to učinjeno iz naboljeg interesa.
Prema tada objavljenim nepreciznim podacima, koji kao da treba da se upišu u liste kladionica a ne da se saopšte zainteresovanoj javnosti i potencijalnim ozbiljnim kupcima, ovaj konzorcijum u svom vlasništvu ima: 1.400 hektara građevinskog zemljišta, 5.200 hektara poljoprivrednog zemljišta, farmu sa preko 8.000 krava muzara, potrebnu mehanizaciju i ostalu logistiku, o čemu brine nešto više od 1.700 zaposlenih.
Procenjena nova vrednost PKB-a iznosi 51,2 milijarde dinara, dok pravila nalažu da cena u postupku privatizacije ne može biti manja od trećine te sume.
Prema drugim „izvorima“ PKB u vlasništvu ima preko 17.000 hektara oranica, što se navodi kao glavni adut za prodaju, posebno kada su u pitanju inostrane parajlije. Značajno je naglasiti da je prilikom neuspelog pokušaja prve privatizacije 2015. godine, pod okriljem štetočinske Agencije za privatizaciju, početna cena PKB-a bila 154 miliona evra. U međuvremenu procenjena nova vrednost iznosi 51,2 milijarde dinara, dok pravila nalažu da cena u postupku privatizacije ne može biti manja od trećine te sume.
Kostić i Matijević u startu odustali
Prvi potez u ovoj privatizacionoj šahovskoj partiji povukla su dvojica srpskih preduzetnika, Miodrag Kostić, vlasnik MK Grupe i Petar Matijević, osnivač Mesne industrije „Matijević“. Posredstvom medija oni su nedelju dana po objavljivanju javnog poziva poručili da nisu u mogućnosti da se za kupovinu PKB-a nadmeću u konkurenciji nekoliko finansijski prejakih kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, Kine i Italije.
Uz tvrdnju da niko na njih nije vršio bilo kakav pritisak, ostalo je do daljnjeg nejasno ko ih je „tukao po ušima“ da tako rano saopšte svoje namere, odnosno da li je greška u šeprtljavim savetnicima ili zaboravu da je, valjda, prošlo vreme burazerske ekonomije uz oslanjanje na podršku političara opšte prakse.
Reč je o uglednim domaćim, pa i regionalnim preduzetnicima kojima kupovina PKB-a, posebno ako se udruže, ne predstavlja nikakav problem. Ko tvrdi drugačije naprosto ne govori istinu. Međutim, iznenađenje je što su takvim potezom sasekli krila i ambicije drugim domaćim kupcima koji su, ipak, po svojim namerama, stručnošću i poznavanjem prilika u našem agraru, daleko ispred stranaca.
Da li je privatizacija „svilen gajtan” oko vrata srpskim poljoprivrednim kombinatima?
Ovi drugi imaju samo brda novca koje su spremni da okrnje za silne hektare zemlje u neposrednoj blizini Beograda. Neće valja gajiti urme ili kamile ili možda svakodnevno prati vimena i musti desetak hiljada krava? Bojim se, bolje reći sumnjam, da je prerano odustajanje Kostića i Matijevića samo dodatna potvrda da će biti ispoštovan Memorandum koji je naša država potpisala sa MMF-om da će ponovo raspisati tender za privatizaciju PKB-a. Nisam ubeđen da u tom dokumentu stoji da stranci imaju prednost!?
Prerano odustajanje Kostića i Matijevića od kupovine PKB-a verovatno je samo dodatna potvrda da će biti ispoštovan Memorandum koji je naša država potpisala sa MMF-om da će ponovo raspisati tender za privatizaciju ovog preduzeća.
Na već dobro zagrejanu atmosferu, podeljenosti i otvorene prozivke da država privatizacijom želi da uništi još jedno uspešno preduzeće, loptu pokušava da smiri Branislav Nedimović, aktuelni ministar za poljoprivredu i zaštitu životne sredine.
On je u više navrata poručio da država zna šta da radi i kako da postupi u navedenom slučaju i samim tim da nema razloga za bilo čiju zabrinutost. „S prodajom se ne žuri i nastojaćemo da se sačuva stočarska proizvodnja i spreče eventualni pokušaji kupovine poljoprivrednog zemljišta i njegovog pretvaranja u građevinsko“, poručio je Nedimović. On je dodao da kada je u pitanju svojinska transformacija PKB-a, sve opcije su u „igri“, pri tom izbegavajući da navede „koreografiju“ neke od njih.
Stav sindikata, građana i stručnjaka
Za razliku od ministra, mnogo konkretniji su zaposleni u PKB-u, sindikati, građani, pre svih Beograđani, i stručni krugovi. Udarni deo njihovih razmišljanja i procena može se smestiti u ram rečenice da: „PKB-u ne trebaju domaći niti inostrani kupci, već da ostane u vlasništvu grada Beograda, čiji je megašpajz decenijama, ili u rukama države, i da njime umesto političara opšte prakse rukovodi profesionalni, visokostručni i ambiciozni menadžment“.
I zadriglima Psačanima, kao i nemuštim sindikatima jasno je da je hrana strateška roba 21. veka i ko je bude imao biće spokojan i živeće u miru – jedna je od poruka. „Ako je PKB jedina preostala srpska fabrika koja dobro radi – zbog čega je prodavati?“ „Sve što u Srbiji vredi ode u rasprodaju…“ „Ni u pesmi se nigde ne kaže ’zemlju da prodamo’ ili ’njivu da prodamo’… “ Uz zahtev da se sačuva kao fabrika zdrave i jeftine hrane stoji i upozorenja kao što je ono: „Ne može biti prodaje, jer je kompletno zemljište ovog kombinata nasilno oduzeto tokom agrarne reforme posle Drugog svetskog rata i sve podleže zakonu o restituciji…“
PKB-u ne trebaju domaći niti inostrani kupci, već treba da ostane u vlasništvu grada Beograda ili u rukama države, i da njime umesto političara opšte prakse rukovode profesionalni, visokostručni i ambiciozni menadžment.
I poljoprivredni stručnjaci, agroekonomisti i jedan broj analitičara ne isključuju državu kao mogućeg titulara, pa čak i poslodavca, jer ni u takvoj situaciji se, kako naglašavaju, ne ograničava mogućnost uključivanja strateškog partnerstva na pojedinim linijama proizvodnje.
Dragan Đilas, bivši gradonačelnik Beograda i pripadnik mlađe generacije koji nije opsednut vradžbinama srpske ekonomije kao što je ona „preduzeće pozitivno posluje samo što mu dugovanja rapidno rastu“, smatra da PKB treba ponovo da preuzme glavni grad kojem ovaj kombinat prirodno pripada od prvog dana njegovog osnivanja. On je istovremeno podsetio na niz primera iz drugih država takozvanog razvijenog sveta gde su slične, ali i mnogo veće kompanije za proizvodnju i preradu hrane u vlasništvu države ili gradova.
Predavanje tapije ovog kombinata drugom vlasniku je istovremeno i emotivni šok za dobar deo javnosti. Takva tvrdnja oslanja se i na njegov minuli rad koji je započet pre nešto više od sedam decenija. Podaci kažu da je PKB, odnosno prvobitni naziv „Pančevački rit“ svoju dugu životnu liniju počeo sa: nešto više od 4.000 hektara zemljišta, 430 muznih krava, 479 konja, 51 mazgom, 21 radnim volom i pet magaraca.
Vremenom, postao je jedan od najprestižnijih poljoprivrednih kombinata u ondašnjoj Jugoslaviji i Srbiji, pored ostalog, osnivajući radnu jedinicu Poljoprivredne avijacije. I spontani epitet „Bela kuća“ srpskog agrara vredan je svake pažnje. Kako neko zapazi: POLJOPRIVREDA JE MNOGO KREATIVNIJA NEGO ŠTO MOŽEMO DA OČEKUJEMO!
Izvori informacija: Lična dokumentacija, podaci portala AGROMEDIA, PKB i Privredne komore Srbije
Komentari