Iako na sve strane pršti od problema, nepoznanica i dilema, malo koji od čak 11 predsedničkih kandidata poteže „ručnu“ kako bi zastao kod poljoprivrede – jedne od najznačajnijih privrednih grada u državi. Svi nekuda žure, bolje reći, „preleću“ preko domaće zelene panorame, najverovatnije misleći da ih ona neće preporučiti potencijalnim glasačima.
Nagvaždanja o antičkoj uređenosti društva, globalnom otopljavanju i belosvetskim zaverama, veruju, imaće bolju prođu. Nešto više ohrabrenja stiže iz takozvane „druge“ kolone, odnosno, od resornog ministra za poljoprivredu koji usred kampanje obećava da neće biti prodaje zemlje strancima, kao i da će država konačno doneti dugoročno rešenje za proizvođače malina koji su ovih dana u pravoj panici. Ministar dobro zna da SSP (Sporazum o stabilnosti i pridruživanju) nije paragon blok za kupovinu mekinja, već međunarodni dokument, ali u kampanjama na „švedskom stolu“ za posluženje s nogu moguće je naići na svakorazne đakonije.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Predsednika države, i kada sam odrastao i pročitao podosta knjiga, najčešće sam poistovećivao sa dobrim srpskim domaćinom. Retko kada sam ga video u koporanu i sa šajkačom na glavi ili kako luduje na narodnom karnevalu srpskog džeza u Guči. Uz posvećenost poslu, porodici i imanju, ipak na vrhu prioriteta uvek mu je brižnost i stvaranje svih ostalih preduslova da ukućani (čitajte građani) budu zadovoljni. Međutim, u praksi nije baš sve tako, ali ja i pored toga nikako da siđem sa oblaka. Bojim se, kako vreme odmiče, da ću otići u još veće visine i tamo gde snovi nemaju rok trajanja.
Predsednička utakmica, kako je neko primetio, nikada nije bila uzbudljivija, pre svega po imenima koja pretenduju da stoluju u zgradi na Andrićevom vencu u Beogradu. Već sada je lako uočiti da se na toj utakmici „ćera“ lopta neobičnog oblika, više ćoškasta nego okrugla. Istovremeno, mnogo toga nagoveštava da ona neće prerasti u derbi, jer je od 11 igrača tek nekolicina, i to usput, pomenula POLJOPRIVREDU kao žilu kucavicu države Srbije. Treba li podsećati da na njenom „stadionu“ igra i egzistira preko 600.000 registrovanih gazdinstava, tako da i milionsku publiku i te kako zanima kakav će rezultat biti.
Od 11 kandidata tek nekolicina, i to usput, pomenula POLJOPRIVREDU kao žilu kucavicu države Srbije.
Skoro da je neshvatljivo koliko tema se valja diljem srpskog agrara, a da ih predsednički kandidati tako olako, neoprezno, neću da verujem, namerno zaobilaze. Kratkim prelistavanjem tog spiska nailazimo na nerešenu svojinsku transformaciju, odnosno privatizaciju najvećeg „preživelog“ državnog poljoprivrednog kombinata PKB-a. Iako je objavljeno da su se za njega zainteresovale i neke kompanije sa Marsa, sve se brzo utišalo a „mudraci“ su poručili da nije ništa opasno i da se traži model po kojem bi ovaj kombinat bio konačno udomljen, jer država i dalje uporno tvrdi kako bi bila loš gazda. Ako bi neko za dalju sudbinu ovog „mega-špajza“ Beograda i Srbije trebalo da „udari“ šakom o sto, onda je bez ikakve dileme to prvi čovek države. Njen domaćin.
Bukvalno na sve strane varniči od nezadovoljstva kada je u pitanju uzimanje poljoprivrednog zemljišta u zakup, odnosno njegovog prodavanja strancima. Resorni ministar, prilikom nedavnog boravka u Ivanjici, te priče i reakcije je nazvao kampanjom protiv poljoprivrede. On je istovremeno poručio da će usklađivanjem domaćih propisa pre 1. septembra taj problem biti prevaziđen i tržište prodaje zemljišta strancima neće biti liberalizovano, kako je to predviđeno SSP potpisanim još 2008. godine. Uz sva uvažavanja agilnog aktuelnog ministra, on ipak mora imati na umu da potpisani SSP, iako Srbija još nije članica UE, nije paragon blok za kupovinu koncentrata za tov prasića, već međunarodni dokument. Međutim, na „švedskom stolu“ u vreme skoro svake izborne kampanje moguće je naići na raznorazne đakonije pa i one koje su „garnirane“ obećanjima bez pokrića.
Da li će Srbija uspeti da izbegne prodaju zemljišta strancima?
Takođe ovih dana je nemoguće zaobići još jedno veliko komešanje i problem o koji se sapliće više hiljada srpskih malinara, ali koji vešto preskaču predsednički kandidati. Naime, na početku kampanje u javnost je procurila vest da su domaće hladnjače prepune malina od prošlogodišnjeg roda, dok je situacija zapravo još dramatičnija s obzirom na činjenicu da će za nekoliko meseci početi berba novih plodova. Naprosto, to se dešava jer je izvoz stao, čak i na tradicionalnim tržištima. Zbog takve okolnosti malinari i hladnjačari su u velikom strahu i neizvesnosti, jer nemaju nikakvo racionalno rešenje. Kada je u pitanju pražnjenje hladnjača, ne postoji ni takozvani plan „B“, što je dodatno uznemirenje s obzirom na činjenicu da se radi o voćnim plodovima od čijeg plasmana direktno zavisi egzistencija velikog broja proizvođača, kao i svih ostalih koji su u lancu.
Zbog čega je došlo do zastoja izvoza najprofitabilnije domaće voćke? Predsednički kandidati koji inače nisu loše obavešteni, o tome mudro ćute, jer im iskustva govore da samo strategija populizma i slatkorečja može da napuni glasačke kutije. Ćute, iako dobro znaju da država godišnje od izvoza ovog voća prihoduje preko 250 miliona dolara. Neće da prekore ili upute savet da svaka nemarnost, a posebno podvala umesto zarade, ispostavlja visoke račune.
Zbog čega je došlo do zastoja izvoza malina? Predsednički kandidati koji inače nisu loše obavešteni, o tome mudro ćute, jer im iskustva govore da samo strategija populizma i slatkorečja može da napuni glasačke kutije.
Naime, javna je tajna da je, između ostalog, do pada prodaje došlo zbog toga što su pojedini izvoznici uhvaćeni krajem prošle godine da su sa domaćim sortama vilamet i miker mešali uvezenu polanu i polku, koje su slabijeg kvaliteta. Epilog je bio što je vraćeno 360 tona tog „gemišta“, ali to nije bilo sve, već su registrovane ukupno 24 sporne pošiljke, među kojima je bila jedna u kojoj je otkriven noro virus. Kada smo pre izvesnog vremena govorili da maline treba brati u rukavicama, horski smo bili ismejani i kritikovani. Noro virus se razvija tamo gde je nehigijena svake vrste – od prljavih ruku, ambalaže do korišćenja nužnika koji se u žargonu zovu „iza kuće“.
OPASNO je brati maline bez rukavica! Evo i zašto!
Istovremeno, Evropska unija, odnosno njene službe, već godinama iz predostrožnosti kontrolišu skoro svaki kamion – hladnjaču sa malinama iz Srbije. O ovim navikama i problemima niko od predsedničkih kandidata da prozbori ili, ako ništa, barem da podseti na nezaboravljenu podvalu koja nam se nekoliko vekova obija o glavu. Još dok smo u vreme kneza Miloša dobre pare zarađivali od izvoza pekmeza, u jednoj od kaca kupci iz Engleske pronašli su kamenu stenu tešku skoro 20 kilograma. Ona je potom smeštena u jednom od tamošnjih muzeja kao svedočanstvo kakvim se sve marifetlucima služe prodavci i trgovci. Nažalost, na steni piše da je iz Srbije.
Dogovor malinara i Nedimovića o formiranju radne grupe
Umesto nekog od predsedničkih kandidata, malinare je ovih dana tešio, što je i logično, aktuelni ministar za poljoprivredu. On je obećao da će na nekoliko narednih sastanaka proizvođača u Beogradu biti razmotrena mogućnost da se malina proglasi za strateški poljoprivredni proizvod i brend Srbije. To drugim rečima znači da će se država ubuduće ozbiljnije uključiti radi podrške i pomoći proizvođačima kojih je iz godine u godinu sve veše na srpskom malinogorju, koje se prostire na preko 20.000 hektara.
Predsednika države, i kada sam odrastao i pročitao podosta knjiga, najčešće sam poistovećivao sa dobrim srpskim domaćinom.
Ovo je lepa vest, ali sam istu takvu lično čuo više puta još pre dve decenije. Tada su brigu o otkupu i plasmanu „crvenog zlata“ vodili nakupci i prekupci zbog čijih ponižavajućih i ucenjivačkih cena su maline često prosipane, a nezadovoljni proizvođači bes iskaljivali blokadom puteva. Država se na njihovo „čupanje“ kose nije osvrtala. Njeni „pi-arovi“ objašnjavali su da je došlo vreme kada se zakoni ponude i potražnje moraju poštovati. Da li će se nešto u međuvremenu radikalno promeniti u odnosu na pomenutu ekonomsku maksimu, brzo će izaći na videlo.
Inače, srpska malina je pravo blago koje se godišnje proizvede od 80 do 110 hiljada tona. Praktično celokupni rod se izvozi u smrznutom stanju, dakle, kao malo dorađena sirovina – nije ni poluproizvod. Šta bi tek bilo da od najavljenih za iduću godinu, 2,4 miliona turista koji će posetiti Beograd i Srbiju, svaki drugi popije jedinstveni frape od malina? Ili makar da svaki 30 domaći stanovnik pozoblje šaku ove božanstvene voćke? Srbija bi mogla plod domaće maline da prodaje i kao suvenir, jer je još pre nekoliko godina potvrđeno da veličanstveni i beskrajni kosmos miriše upravo na ovu voćku. Ako sve ovo za one koji pretenduju da dođu na mesto prvog srpskog domaćina nije važno, onda ja stvarno sa pomenutih oblaka nikada neću sići!
Izvori informacija: lična dokumentacija, portal AGROMEDIA, bilten RPKS i SANU.
Komentari