Lično ću se pomeriti s mesta, jer znam koliko su poljoprivrednici osetljivi na svaku vremensku nepogodu, posebno, sa prvim prolećnim danima kada se mnogo toga budi i započinje nova, odnosno druga setva.Mislim, na mraz, poledicu, led kako drugačije zovu grad, olujni vetar, poplavu ili vatru.Sve te, ali i neke druge okolnosti, mogu bukvalno preko noći da unište višemesečni, pa i godišnji, trud i ulaganja.Međutim, jedna „poledica“ 14. marta skrenula je pažnju najšire  domaće javnosti a ravnodušne nije ostavila ni domaće poljoprivrednike.Ona doduše nije  nikoga zaledila, ali njen glas je nešto što je poželjno u ovim, ali i svim vremenima.

Reč je o Mirku Poledici, predsedniku Sindikata profesionalnih fudbalera Srbije koji se jedini na nedavnoj izbornoj Skupštini Fudbalskog Saveza Srbije, odvažio da kaže kako nije saglasan sa tim:da oni koji su fudbal doveli u postojeće loše stanje žele da ga i dalje vode. Popravljaju i učine boljim.

Taj neustrašivi javni radnik neodoljivo me podsetio na hrabrog uzbunjivača Aleksandra Obradovića iz Valjeva, koji svoju izuzetnost u onome što rade ne koriste za lična unapređenja i korist, već za opšti interes.Poledica je čak prigovorio i legendi srpskog i regionalnog fudbala Draganu Dzajiću, da je njegova izborna pobeda, možda, i njegov najveći poraz u karijeri.

Iako je to donekle i figurativno zvučalo veliki fudbaler, odnosno novi predsednik FSS nije mlađem kolegi ništa zamerio niti replicirao.To je, razumeli smo, dopuštanje da svako ko želi iznese svoj stav i mišljenje. Demokratija.

PROIZVOĐAČI MLEKA HOĆE KOD VUČIĆA

Na svojevrsnoj „poledici“ su i dalje domaći proizvođači mleka.Taman kada smo pomislili da je priča „legla“na adresu Vlade Srbije, odnosno njene predsednice stiglo je pismo iz Evropske komisije u kojem se izražava zabrinutost zbog uvođenja raznih trgovinskih ograničenja, odnosno u konkretnom slučaju prelevmana za mleko i mlečne proizvode.Evropljani se pozivaju na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju  iz 2008. godine kojim je predviđeno usaglašavanje domaćih spoljnotrgovinskih propisa sa onim iz EU.

Drugim rečima: povlačite prelevmane ili da ne „zavrćemo“ rukave!? Pojedini analitičari i bolji poznavaoci prilika u oblasti mlečnog govedarstva kažu da će trebati još nekoliko opomena da bi se nešto korigovalo, jer naprosto uvođenje uvoznih taksi na mleko i mlečne proizvode je jedna od traženih mera kako bi se ovaj sektor poljoprivrede očuvao.

Dok su još agencije delile informaciju Evropske komisije, most na Savi kod Šapca ponovo su blokirali proizvođači mleka iz Mačve,ne samo zbog nezadovoljstva što bi uvozne takse mogle biti povučene, već zbog svih drugih okolnosti koje su, kako su kazali, ostale nepromenjene posle više razgovora sa predsednicom vlade, ministarkom poljoprivrede, predstavnicima najvećih mlekara,  otkupljivača i drugih, kako se to kaže, faktora.Oni tvrde da se bez garantovane minimalne otkupne cene i subvencije po svakom grlu od 40.000 dinara, ništa neće promeniti u narednih sto godina.Zbog toga su najavili da će tražiti prijem kod predsednika države, jer smatraju,da će on za razliku od drugih, imati razumevanja za njihov problem i konačno stopiranje da ih razni žbirovi „vrte“ na petoparcu!?

OPASULJIVANJE

Ko zbunjuje agrarni i ostali svet? To je pitanje koje se već duže vreme nameće, jer dok na jednoj strani proizvođači hrane bez prestanka objašnjavaju da im je u stvaranju novih vrednosti sve teže, na drugoj građani, odnosno potrošači govore kako je nemoguće izdržati neprestane presije sa cenama koje mimo svake logike svakodnevno rastu.Crni luk je, primera radi, poskupeo za 230 odsto.Prostodušno tumačeći neko bi želeo da sudari i posvađa poljoprivredne proizvođače i potrošače bez obzira što su se oni oduvek poštovali i neku vrstu poslovnih veza ostvarivali najčešće preko posrednika.

Dakle, ne treba biti mudar i primetiti da su u sektoru hrane odavno dizgine u svoje ruke uzeli: otkupljivači, izvoznici, uvoznici, trgovinski lanci, kao i njihova logistika.Posebna priča je takozvana „siva“ zona sa prekupcima, nakupcima  i sličnim ponuđačima svih vrsta i količina poljoprivrednih proizvoda i njihovih prerađevina.

Proizvođači mleka su dobro primetili da nema tih taksi i mera koje mogu staviti pod punu kontrolu uvoznike. Doduše, to bi bilo i pogrešno i mimo svih uzusa slobodne trgovine. Međutim, ono što zbunjuje i najliberalnije građane kao i same poljoprivredne proizvođače da zbog nekontrolisanog uvoza oni moraju da protestvuju i najavljuju odustajanja od dalje proizvodnje.Pre uvoza mleka imali su veliki protest i nezadovoljstvo proizvođača paradajza iz leskovačkog kraja koji su ga pre dve godine zbog nekontrolisanog uvoza iz Albanije, prosipali, poklanjali građanima ili sa njim hranili svinje.

Očigledno da nas takva ponašanja nisu „opasuljila“ pa tako i dalje naši potrošači su prinuđeni da kupuju paletu najrazličitijih poljoprivrednih proizvoda uvezenih iz zemalja sa svih meridijana.Više od deset godina uvozi se beli luk iz Kine, pasulj iz Kirgistana, luk, krompir, jabuke iz Poljske, sirevi, meso, riba u poslednje vreme i jaja iz zemalja EU.Samo u januaru ove godine za proizvode iz sektora hrane, odnosno poljoprivrede potrošeno je na uvoz preko 100 miliona evra.

Čiji je to biznis?

SREĆNI KOLIKO SU TEŠKI

Ponoviću sto puta, mislim pre svega na ljude koje imamo u agraru, da su vredni kao drago kamenje.I pored toga što će zbog viših cena repromaterijala, veštačkih đubriva i rezervnih delova za poljoprivrednu mehanizaciju prolećna setva poskupeti za više od 30 odsto, prema podacima sa terena, neće ostati ni pedalj neobrađenih oranica.Biće posejano blizu dva miliona hektara useva među kojima najviše kukuruza, šećerne repe, soje, suncokreta…

Poljoprivrednici uz svaku setvu imaju utisak kao da su popunili loto tiket, što znači da je vrlo neizvesno hoće li dobiti i „zamenu“ a o premiji mogu samo da sanjaju.Oni najbolje znaju kako im sve to pada, ali istovremeno građani i država su pravi srećnici.Jer kada i polovično rodi hrane ima za sve, čak i za izvoz!

BACANJE

Nova normalnost ili svojevrsni paradoks? Ovakvo pitanje moglo bi se postaviti na okolnost koliko god je skupo i teško proizvoditi kvalitetnu hranu, istovremeno je sa neverovatnom lakoćom bacamo.Radi to ceo svet, ali izuzetak nismo ni mi, odnosno Srbija. Prema podacima organizacije „Banka hrane Beograd“ godišnje se kod nas baci oko 700.000 tona hrane a prikupi u donatorske svrhe simbolična količina, odnosno oko 1.500 tona.

Bacaju svi od domaćinstava preko marketa, odnosno trgovinskih lanaca, restorana, menzi do hotela.Baca se iz više razloga a najčešće, kako je pokazalo istraživanje više potrošačkih organizacija, zbog nerazumevanja roka trajanja.To podrazumeva njegovo „površno“ čitanje ili nejasno ispisanih deklaracija.

Inače, kao najveći problem što velike količine hrane završi u kontejnerima je zbog činjenice da svi oni koji bi želeli da je nekome doniraju moraju da plate porez.Većina njih zbog takvog stava nadležnih organa odlučuje se za najgoru varijantu a to je bacanje.Iako je još pre nekoliko godina zatraženo da se ukine ta zakonska odredba, oni koji bi to trebali da učine imaju“preča“ posla.

POBEDA U PRVOM KRUGU

Živimo u vremenu kada su takozvane, pobede u prvom krugu, retke.Razlog tome je što je dominantnih sve manje, ali da bi se popunila ta praznina vode se pravi „ratovi“muralima, plakatima, flajerima i sličnim papazjanijama.Oni nam svojim sadržajima i porukama ne pomažu tako da i dalje, najveći broj građana, vrši opipavanja aktuelnih događanja u nekoj vrsti mraka.Nagađaju i tumaraju.

Na sreću, i jedna od nedavnih pobeda u prvom krugu nije prošla u jednoglasju upravo zahvaljujuči Mirku Poledici.Koliko sam ga razumeo njegova poruka je: ako gluposti isteramo na svetlo dana možemo im oduzeti moć.Nije to vezano samo za fudbal, već i za sve oblasti upravljanja,odlučivanja, rada i stvaranja pa naravno i poljoprivredu.Nama trebaju i Dzajići i Poledice, nihove dobre usluge, hrabrost, otvorenost, ali i majstorski driblinzi.Samo da ih je manje van terena predviđenih za sportska i viteška nadmetanja!!!

….