Kada na nekom zvaničnom skupu bilo ko pomene mlade poljoprivredne proizvođače tada iz stolica, klupa pa i fotelja ustaju najviši državni činovnici, funkcioneri i političari. To nikoga ne iznenađuje, jer je svima dobro znano da se radi o budućnosti srpskog agrara. Međutim, istovremeno se postavlja pitanje koliko je to iskreno, ozbiljno i iz istinskog poštovanja? Za ilustraciju je dovoljno navesti ponašanje resornog Ministarstva za poljoprivredu, njegovih službi kao i Direkcije za agrarna plaćanja, koji ni posle šest i više meseci, nisu našli za shodno da učesnicima Konkursa za projektno dobijanje podsticaja  i subvencija od strane države, dostave bilo kakvo obaveštnje, odnosno rešenje, kome se od njih posrećilo a ko nije prošao.

Nije u pitanju šačica ljudi, već blizu 5.000 agrarnih junoša koji su odlučili da svoju egzistenciju i sreću ostvare na dedovini, očevini ili sa ledine uz takozvane stapt-ap programe. I njih pored lekara i medicinskih radnika u vremenu pandemije, nazivaju  herojima, nacionalnom nadom kada je u pitanju proizvodnja hrane, a uz pomisao na tu ciljnu grupu, često se može čuti, i ona folk-zavetnička pesma: „Kako smo jači od sudbine, i da nam ne može niko ništa“.

Kada im je dogorelo do nokata, skoro dečački, naivno uz puno pristojnosti, uljudnosti i opreznosti Udruženje mladih poljoprivrednika Srbije čije je sedište u Jagodini, u svom prvom „otvorenom“ pismu od 29. septembra ove godine, iskreno moli: „Ministrovo Ministarstvo“, iako je ono prvenstveno mladih i svih ostalih poljoprivrednika, da im samo odgovore kada će dobiti rešanja o tome da li su prošli na konkursu. Ponizno mole, jer je to od izuzetnog značaja za njihovo funkcionisanje, planove i želju da naprave iskorak kada je u pitanju njihovo gazdinstvo, obnova mehanizacije ili dogradnja novih boksova na farmama…

Pomenuto rešenje je mnogo više od običnog administrativnog zapisa i obaveštenja. Ono je, zapravo, neka vrsta sredstva plaćanja i menice iza koje stoji država, odnosno resorno ministarstvo. Sa brojnim dobavljačima, odnosno prodavcima mehanizacije, opreme, rasnih priplodnih grla i druge logistike službe  ministarstva postigle su dogovor da se 150 dana po završetku Konkursa poštuju tada zatečene cene. Međutim, kako je prošlo duplo više vremena, realno je očekivati do dođe do određenih poskupljenja i promene uslova prodaje, što će mladi poljoprivrednici morati da plaćaju i svog „plitkog“ džepa. Pojedini dobavljači, sa tolikom vremenskom docnjom, rešenja o subvencijama neće uzimati za ozbiljno.

Možda vas zanima

Nulta tolerancija na poštenje

Kolumne

15/10/2020

Stiže li uragan u leđa srpskom agraru!?

Kolumne

08/10/2020

Ko su čuvarkuće srpskog agrara?

Kolumne

25/09/2020

Verujući da će im poštari, ipak, pokucati na vrata, jer su u pitanju značajna sredstva koja se u maksimallnim iznosima za projekte kreću do 1,5 odnosno za investicione poslove do 2 miliona dinara, uz podatak da država „časti“, odnosno bespovratno daje 75 odsto od dodeljenih suma, iz Udruženja mladih poljorivrednika 5.oktobra su ponovo na adresu resornog ministarstva uputili drugo „otvoreno“ pismo. Ponovo pažljivo, bez ijedne gorke reči  dodali su da je dostavljanje rešanja urgentno, jer se plaše da će značajan broj mladih ljudi dići ruke od bavljanja poljoprivredom. I oni procenjuju da će to biti velika šteta.

Iza zatvorenih vrata u Nemanjinoj ulici gde stoluje navedeno ministartvo svi su na ove apele ostali mutavi. Tako se kaže, a moglo bi, mnogo grđe, grublje i oštrije. Srpski konjanici pre 200 i više godina, primera radi, sa važnim porukama do Carigrada i nazad, stizali su za nekoliko nedelja. Sve ovo je istovremeno i loš primer kada je u pitanju značaj poslovne komunikacije koja je na pomenutoj relaciji jako bitna. Izgovor da će sve biti završeno kada bude postavljen novi resorni ministar zvuči neubedljivo i traljavo. Ako neko bude rangirao najgore poteze u 2020. godini u srpskom agraru, ubeđen sam, da će na prvom mestu biti ova konkurska maškarada.

Znam da sličnih problema nema blizu 80.000 članova nadzornih odbora koji su postavljeni po partijskim „linijama“ u javnim preduzećima, aganecijama i sličnih ustanovama. Njihove apanaže nikada ne kasne. Bojim se da će za više mladih poljoprivrednika pomenuta neozbiljnost i bahatost biti njihovo okretanje na neku drugu stranu.Tada će, dobro plaćene „narikače“, ponovo nastaviti kuknjavu i preklinjanja da ne odlaze sa zemleje, očevine i blatnjavih sela. Hoće li u Ekspozeu nove-stare premijerke, konkretno ovaj i njemu slični slučajevi biti pomenuti, ispeglani ili propeglani uskoro će biti svima jasnije. Tako mislim!