Od „dogovorenog“ otkupa ni ove godine neće biti ništa, jer država još nije proglasila malinu za voćku od strateškog interesa, odnosno značaja. Najavljeno uređenje odnosa u ovoj oblasti je prazna priča, jer ovu visokoprofitabilnu voćku otkupljuju oni koji imaju novca. Za malinare jedine luke spasa su zadruge, a ako se to bude ignorisalo, uz obesne hladnjačare uveliko će likovati i estradni Krmak i druge vašarske starlete pevajući skandalozni refren: „Celo selo šmrče belo“ iako su maline i malinari crveni da crveniji ne mogu biti.

Možda vas zanima

Sve nas je manje, recituju statističari

Kolumne

30/07/2020

Suzavac se razišao, paori na stepeništu

Kolumne

19/07/2020

Varljivo leto dvehiljadedvadeseto

Kolumne

10/07/2020

„Niko nas ne shvata i ne razume da je srpska malina isto što i ‘mercedec’ i to treba da se plati“. Ovo je samo jedan od brojnih komentara nezadovoljnih malinara zbog ovogodišnje otkupne cene. Hladnjačari za kilogram plaćaju 120, a proizvođači smatraju da ona ne sme da bude niža od 220 dinara za kilogram, ali za pomenuti „mercedes“, misleći na kvalitet crvenih plodova, jedva uspevaju da iskamče cenu „fiće“.

Pokušaji da se ovaj disparitet ispegla, ili makar ublaži, i dalje ne daju rezultate, a vremena za nastavak jalovih sesija sve je manje, jer je berba u toku, tako da će se, po svemu sudeći, ova godina u domaćim malinogorjima umesto uz pesmu i zadovoljstvo završiti u mučnoj i razočaravajućoj atmosferi.

Inače, kada su se sabrale posledice loših vremenskih prilika, ne samo kod nas već i kod ostalih najvećih proizvođača u SAD-u, Čileu i Poljskoj, utvrđeno je da će ovogodišnji rod, pa samim tim i ponuda na svetskoj pijaci, biti za 40% manja u odnosu na prethodnu sezonu.

Ta okolnost podgrejala je nadu kod onih domaćih proizvođača koji su imali šta da uberu uz očekivanje čak i pristojne zarade. Međutim, posle ljutog prolećnog mraza, neprijatno iznenađenje su im priredili još „hladniji“ domaći hladnjačari, njih oko 600, koji su kao po kakvom dogovoru kazali: „Od 120 više neće moći“!? Sa tolikom cenom malinari odgovaraju da neće uspeti da kupe ni kutiju čačkalica, a kamoli nešto da zarade.

Doduše, s početkom otkupa mnogi su pomislili da je po sredi „bojenje lakmusa“ od strane hladnjačara i da će ubrzo doći do korekcije cena. Prema poslednjim informacijama koje nam je saopštio jedan malinar iz Raške, tamošnji otkupljivači plaćaju za kilogram crvenih plodova svega 80 dinara. Proizvođači i na ovu skandaloznu cenu radikalnije ne reaguju jer, kako vele, i od zla može biti gore.

Ovogodišnji scenario sa otkupnim cenama reprizira se svake druge ili najduže treće godine i to po skoro istovetnoj matrici. Proizvođači su nezadovoljni svakom cenom, a kao glavne krivce označavaju hladnjačare i državu koji su se navodno urotili protiv njih. Govori se o teorijama zavere, ponižavanju i bezočnoj eksploataciji.

Istovremeno takozvane ekonomske parametre kao što su: ponuda, potražnja, situacija sa zalihama, stanje na evropskoj i svetskoj pijaci tek se usput pomenu. Zbog takvog odnosa država može svoje „iscrpljivanje“ da svodi na obećanja u vidu fraza kako će „sistemski rešiti ovu oblast i jasno razvrstati one koji se bave proizvodnjim, i one koji se bave otkupom“.

Nadam se da u tu aktivnost neće pored povećanog broja inspektora angažovati i na lošem glasu privatne izvršitelje, odnosno uterivače dugova. Država, odnosno resorno Ministarstvo za poljoprivredu, iako se prave neobavešteni, dobro znaju da su najveći otkupljivači malina oni koji imaju dovoljne količine novca, kao i da su to u jednom periodu bili: estradni harmonikaši, kontroverzni biznismeni i sportisti, koje su nasledili slični poslovni probisveti i mešetari.

Što se tiče domaćih hladnjačara, oni u poslednje vreme rade bez značajnijeg entuzijazma i na način koji im garantuje sigurnost. Stručnjaci koji ih štite od rizika u poslovanju više im nisu potrebni.

Takvo ponašanje domaćih otkupljivača može biti značajna prepreka i demotivacioni faktor za dalju ekspanziju proizvodnje maline koja je Srbiju odavno svrstala među vodeće zemlje u svetu. Domaće malinogorje u poslednje vreme proširilo se na rekordnih 20.000 hektara sa kojeg se u proseku ubere preko 80.000 tona plodova, od čijeg izvoza se zaradi od 60 do 70 miliona evra.

Priče o takozvanim „kosookim“ malinama iz Kine, koje navodno ugrožavaju dalju perspektivu domaćih proizvođača su neosnovane i lansiraju ih u javnosti oni koji drže otkupne cene „na povocu“ kao da su u pitanju krvoločni pitbulovi a ne voćka za kojom praktično luduje cela planeta. U svetu se godišnje pojede oko 400.000 tona crvenih plodova, zapravo, onoliko koliko se i proizvede.

Procene su da će se ovaj potrošački trend nastaviti i to meteorskom brzinom. Ko se najbolje organizuje i snađe imaće jako uspešnu poslovnu priču. Takođe treba znati da se u svetu od srpske maline pravi nekoliko stotina proizvoda i to ne samo za prehrambenu, već i za farmaceutsku industriju.

Stranci inače našu malinu najradije otkupljuju u smrznutom stanju kao sirovinu od koje i izvoznici i kupci imaju odličnu zaradu. Ceh plaćaju proizvođači koji nikada ne znaju sopstvenu kalkulaciju.

Šta je rešenje za prevazilaženje naših nesuglasica i dezorijentacije? Država je na predlog proizvođača i stručne javnosti bila na korak da malinu proglasi za voćku od strateškog interesa za njenu ekonomiju, odnosno izvoz. To bi podrazumevalo brojne mere podrške od kojih prvenstveno ona vezana za nabavljanje kvalitetnih i sertifikovanih sadnica, povoljne kreditne linije za unapređenje i proširenje zasada, kao i ulaganje u projekte za viši stepen obrade ove voćke. Posebno se stavljao akcenat na skladan odnos i visok poslovni moral između proizvođača i otkupljivača, kao i osnivanje neke vrste pozivnog centra za ažurno informisanje o stanju na svim tržištima ove vrste robe u Evropi i svetu.

Nažalost, od ovih planova i zamisli nije bilo ništa, tako da je tenzija praćena nemilim scenama i uvredama između učesnika u lancu malinara nastavljena. Luku spasa i ekonomske održivosti malinari, to je više nego izvesno, moraju da potraže sami.

Njima najbliže i najmanje komplikovano rešenje su zadruge na čijem osnivanju treba sami da se angažuju. Udruženi mogu sagraditi i sopstvene hladnjače u kojima bi malina čekala najpovoljniju cenu za prodaju, da sami u skladu sa kretanjima na svetskom tržištu planiraju i donose ključne poslovne poteze bez ičijeg tutorisanja i mudrovanja.

Zadruge srpske malinare mogu spasiti i od estradno-moralnog ludila svakoraznih otkupljivača, kao i izvesnog Krmka i brojih vašarskih starleta koji horski i bestidno pred brojnim posetiocima i auditorijumom podvriskuju refren pesme: „Celo selo šmrče belo“. Sve se to dešava u momentu kada su maline i malinari od muke crveni da crveniji ne mogu biti.

I još nešto. Novac nije uvek sva sreća. Bogatstvo košta mnogo, suviše skupo i ne donosi nikakvu radost. Veliko bogatstvo čak je ravno ropstvu. Imajte i ovako „nešto“ na umu. Makar do nove berbe…

Izvori informacija: Lična dokumentacija, portal AGROMEDIA, bilten SANU za poljoprivredu i selo