Foto: Budimir Budo NovovićPre bi se skuvao svadbarski kupus. Međutim, uz sve neizvesnosti, gužve, vređanja, osporavanja i teške reči na iskraju prošlog meseca ( 29. maja) održana je izborna Skupština UNS (Udruženja novinara Srbije). Čak je nazvana i istorijska. Iako je to prejaka reč mnogo toga što se ovog puta deslio u redovima i upravljačkom delu najstarijeg novinarskog udruženja u državi dugo će se pamtiti, prepričavati i objašnjavati. Ipak, najviše će se očekivati.
Domaća a i šira javnost obaveštena je da su se na izbornom „brvnu“ sudarili Vladimir Radomirović, dosadašnji predsednik UNS i Živojin Rakočević, odlični novinar, literata i kulturni poslednik iz Gračanice, odnosno Kosova i Metohije. Lično sam prezadovoljan što su se i jedan i drugi kandidat sa nezapamćenom strašću, strategijama i željom borili za čelnu poziciju u UNS.
U fokusu lokalni mediji
Pobedio je Rakočević, i tako postao prvi predsednik najmnogoljudnijeg korpusa žurnalističkog esnafa Srbije, koji dolazi van Beograda.
MOŽDA VAS ZANIMA
Sreća, ne plaća se „žvakarina“
30/05/2021
Kantar iz kamenog doba
20/05/2021
Brazda puna „non – pejpera“
10/05/2021
Sve „do Stambola“, kako kaže pesma, čuo se eho njegovih poruka da će u narednom periodu UNS fokusirati svoju aktivnost na lokalne medije koji su posle haotične svojinske transformacije, odnosno prljave i burazerske privatizacije, a ponajviše, zakulisnog porobljavanja od domaćih političkih sultanata, gurnuti u nezapamćeni plićak. Izopšteni, marginalizovani i ekonomski poniženi sve do bukvalnog prosjačenja da bi preživeli.
Bilo je i ranije povremenih obećanja za bacanje pojasa za spasavanje, ali niko glasnije nije rekao da centar Srpske medijske galaksije nije Beograd. „Ja sam ponosan na tu marginu koja gura napred naš deo profesije, zna svoj posao, slobodna je u svim segmentima svog života i ima otklon od upravljača, menadžera i onih koji im govore kako treba da rade“.
Ne znam da li je u trenutku sentimentalnosti dodao: „Da ima čudestan osećaj da negde u nekoj potpunoj provinciji i palanci rade sjajni, veliki i normalni ljudi…“. Dopunio bih novog predsednika UNS –a da to ne bi trebao da bude osećaj, već proverena i dokazana istina, bez obzira što je dobrim delom demolirana.
Direktni prenosi žetve žita
Sećam se još pre skoro četiri decenije, u ovo doba godine, Radio Valjevo je koristeći svu tehniku i neizbežne linkove, direktno prenosio početak žetve prvih snopova hlebnog žita. Reporteri su se uključivali sa desetak punktova iz najveće žitnice u Kolubarskom okrugu Tamnave, ali i brojnih drugih mesta i domaćinstava.
Nije to bilo vreme obnove i neprestanih predizbornih kampanja, već afirmacije, potvrde i ukazivanja na značaj poljoprivrede i proizvodnje hrane.
Naravno, i protežiranja nekih ključnih vrednosti gde je marljivost bila na prvom mestu. Još nešto, ti prenosi nisu vršeni na niskim frekvencijama, već srednjim talasima. O žetvi u valjevskom kraju moglo se čuti i u Finskoj.
Bitna su „potezanja“ konopca između onih na vlasti i opozicije. Donekle ima smisla pratiti šta rade, promišljaju i najavljuju brojni politički i stranački fikusi, koji su realno govoreći, debelo prikočili ovu državu…
Ovim ne želim reći da prestonica nema odlične novinare, ali njih baš briga šta se događa u nekoj od provincijskih Psača, Jarećem dolu ili Krivom viru. Šta je uzrok nedavne pogibije četvoro berača jagoda u okolini Loznice!?
Nezamenljivi u svakoj nevolji i dobru
Podsetnik bi bio jako dug kada je u pitanju upravljanje određenim kriznim situacijama, vanrednim prilikama ili prirodnim nepogodama gde lokalni mediji nemaju supstituciju. Zamenu. Da upravo oni nisu izveštavali Srbija ne bi znala kakve posledice, odnosno razaranja i ljudske drame je napravio Mionički zemljotres.
Koliko puta su avioni NATO alijanse „istovarali“ ubilačke projetile na prostoru Kolubare i brda i drugih nevidljivih mesta u Srbiji. Kakve su nevolje pravila pomahnitala klizišta početkom dve hiljadite godine na prostorima zapadne Srbije. Sve i da su htele kolege iz Beograda, u vreme kataklizmičnih poplava 2014. godine, nisu mogli dalje od Banovog brda…
Uz čuvanje žiške kulturnih dešavanja, kritičke misli, traganja za novim modelima svih oblika takozvane društvene nadogradnje, podrške demetropolizaciji i decentralizaciji Srbije, lokalni mediji su dodatno potvrđivali značaj svoje misije. Sve što zaslužuje od ljudi do događaja afirmiše sa merom a ono što bespotrebno štrči žigošu bez straha i sustezanja.
„Žute“ majice za lokalne silnike
Iako su to podjednako znali lokalni vlastodršci, stranačke centrale, ali i sva esnafska udruženja, sa neverovatnom lakoćom je dopušteno da brojne medijske suvenire, koje su stvarali najveći entuzijasti i kreativci iz malih sredina, pokupuju izvesni Radojica, Milojica, Majdak i još nekolicina stručnjaka za dubinsko pranje tepiha.
Svojevremeno sam obavestio javnost da je Radio Valjevo posle pola veka postojanja i uspešnog rada prodat za manji iznos nego što je tada na pijaci koštalo jedno muzno grlo „simentalske“ rase.
Izgovori onih koji su trebali da ih brane i sačuvaju od svakoraznih „nakupaca“ su bili prozaični, smešni, neodgovorni i sramni. Za „žutu“ majicu koja se u pojedinim državama dodeljuje najvećim lažovima.
„Surogati“ pojedoše pare
Kamen oko vrata preživelim lokalnim medijima, ali i televizijama i portalima sa specijalizovanim formatima za praćenje određenih tema kao što je primera radi poljoprivreda, su finasijska sredstava. Kao rešenje za taj problem, još pre desetak godina, viđena je podrška putem takozvanog sufinasiranja medijskih sadržaja.
Međutim, vrlo brzo mediji bliski vlasti kao i brojni drugi „surogati“ počeli su da se „ugrađuju“ u tu vrstu raspodele, najčešće, ostavljajući iza sebe prazne kase kako lokalnih, gradskih, tako i republičkih institucija koje raspisuju konkurse za sadržaje koji treba da upotpune medijski prostor.
Lokalnim medijima bukvalno je poručivano da „pare kvare“ pa tako imamo primere iz više mesta gde su novci iz opštinskih i gradskih kasa za informisanje u tim sredinama odlazili redakcijama iz gradova udaljenih po nekoliko stotina kilometara. A one koji su im bukvalno ispod strehe ostavljali su bez dinara.
Benigne osude
UNS je takvo ponašanje s vremena na vreme osuđivao, ali ništa bitnije nije uradio da situaciju, odnosno metodologiju i način raspodele sredstava, učini transparantnom i kako je to konkursima i njihovim pravilnicima predviđeno.
Samovoljno formirajući sopstvene komisije, od takozvanih eksperata za koje niko nije čuo, privilegovani medijii su delili i dele milionske iznose. Najpre i najviše sebi, a ako nešto ostane, takođe sebi.
Novi predsednik je poručio da će to promeniti. Da će se poštovati pravilnici. Tražiće povećanje izdvajanja za podršku medijima na nivou od dva procenta iz lokalnih budžeta. Iako on nije ni travar, vidar niti alhemičar vreme će brzo pokazati da li je to samo spisak pustih želja. Ali, i da od svega ne bude ništa posebna nagrada i podrška za lokalne medije sadržana je u njegovoj izjavi: „Da oni postoje, da je to suština i istina“!
Komentari