Ubistvo novinara je nekažnjivo!? To je nedvosmisleno potvrđeno odlukom Apelacionog suda u Beogradu, koji je poništio prvostepenu presudu od 100 godina zatvora četvorici optuženih za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. On je na Vaskrs 1999. godine sa 17 hitaca iz vatrenog oružja ubijen nekoliko koraka od stana u kojem je živeo.

Za taj zločin, kako je pokazala istraga, nisu angažovani nepoznati kriminalci ili vanzemaljci, već radnici službe državne bezbednosti (BIA). Komentar svih normalnih i pristojnih građana na ovakav sudski epilog, odnosno obrt je da nešto tako nije smelo da se dogodi. Šteta za ukupnu zajednicu biće nesaglediva.

U sličnom tonu prošla su reagovanja i komentari prilikom održanog protesta (5. februara) ispred zgrade Apelacionog suda. Nekoliko stotina građana, predstavnika novinarske zajednice, „Fondacije Slavko Ćuruvija“ kao i članovi njegove porodice posle gromoglasne tišine od 25 minuta, koliko je trajao sudski maraton ubijenog novinara, uzeli su u ruke ogledala i okrenuli ih prema zgradi suda.

Tačnije, prema očima i licima onih koji su doneli oslobađajuću presudu. Simbolično da u ogledalima vide sopstveni odraz, i eventualno, preispitaju savest. Oni koji su izbegli ogledala, verovatno nisu mogli, namenjenu im belu zastavu  na kojoj je bilo napisano: ,,Ubili ste pravdu, ali istina živi“.

2.

U ogledalu protesta evropskih farmera, koji se skrenuli značajnu pažnju, videlo se da i u agraru „trulog“ zapada ne cvetaju ruže. Lično sam primetio da se u demonstraciji nezadovoljstva naši paori u odnosu na zapadne kolege ponašaju kao da su u pozorištu.

Nenasilno i uz stalna izvinjenja građanima što moraju da im ometaju, na kraći rok, kretanje automobilima. Sa druge strane farmeri, posebno prilikom blokade prilaza Parizu a nešto kasnije Briselu i velikoj morskoj luci u Antverpenu, nisu imali pardona za bilo koga. Tek uz intervenciju jakih policijakih snaga i obećanja pojedinih političara, uspeli su da se smire.

Ne grdim ih zbog toga, jer je u svemu dobro što su proizvođači hrane, odnosno poljoprivrednici pokazali kada ih problemi izvedu na ulicu, da su esnaf za svaki respekt i poštovanje. Naravno, ko hoće da razume i prihvati njihovu društvenu, socijalnu i ekonomsku ulogu u svakoj zajednici.

Inače, i domaći paori i farmeri imaju skoro iste zahteve, pre svega usmerena, ka vladama svojih zemalja. Oni traže smanjenje poreza i troškova proizvodnje, sprečavanje nelojalne konkurencije, odnosno nekontrolisanog uvoza jeftinih poljoprivrednih proizvoda, u poslednje vreme to je najčešće iz zemalja Južne Amerike.

Ukazali si i na još jednu novu okolnost a ona se tiče uspostavljanja ravnoteže između zemljišta koje obrađuju i izdvajanje od istog, ne baš malih površina, koje je potrebno za očuvanje životne sredine i harmonizaciju biodivirziteta.

Farmeri kažu da će za većinu njih, takozvana zelena agenda, predstavljati dodatni finasijski teret, jer će naprosto morati da kupuju ili zakupljuju obradivo zemljište shodno raspoloživoj mehanizaciji i ustaljenim rentabilnim planovima proizvodnje.

Sve u svemu poljoprivrednici Evrope su pokazali: da bez velikih problema ne organizuju proteste, da im zahtevi nisu prozaični, odnosno bezlični i nejasni, iskazali su zabrinutost za budućnost agrara i svakog farmera pojedinačno, ne samo u regonalnim već i globalnim okvirima. Traže od vlada svojih zemalja kao i institucija EU da ih zaštite od tržišnih neregularnosti kao i uvećanje subvencija i drugih oblika podsticaja kako bi mogli normalno da funkcionišu…

Što ne reći: pokazali su da su SILA!

3.

Svojevrsno ogledalo stanja u domaćem agraru je i krajem prošle godine organizovani popis u toj privrednoj oblasti čiji prvi rezultati, ne razumem zbog čije nervoze, su počeli da „cure“ u javnost. Naime, nepisano je pravilo da silni procenti, brojke i drugi podaci treba da „odleže“ određeno vreme i tek se potom „poklone“ pred znatiželjnom publikom.

Priređivači popisa saopštili su da su rezultati situacije u domaćoj poljoprivredi očekivani, odnosno dobri. Malo je nedostajalo pa da kažu odlični. Međutim, procenti i uporedni podaci su nešto drugo. Prema njima u 2023. godini u Srbiji bilo 508.365 registrovanih poljoprivrednih gazdinstava od kojih je 99,6 odsto porodičnih, to znači, manjih i srednjih po veličini. To je inače za 10 odsto manje u odnosu na presek iz 2018. godine.

U popisnom ogledalu se videlo da gazdinstva, u proseku, obrađuju 6,4 hektara, da gaje po jedno grlo goveda, pet svinja, tri ovce, 43 komada živine i oko tri košnice pčela. Ovi podaci podsećaju kao da su preneti iz nekog biltena od pre osam decenija u vreme takozvane agrarne kolektivizacije i obnove.

Činjenica je da šest hektara obradivog zemljišta nije malo ako se odaberu unosne ratarske ili povrtarske kulture ili ako je voćnjak sa profitabilnim malinama, kupinama ili borovnicama…Ostali parametri su, najblaže rečno, beznačajni i imaju karakteristike hobističke a ne tržišne proizvodnje.

Istina je i to da mnoštvo sitnih kapljica, malih i srednjih gazdinstava, može da čini ozbiljan i jak agrarni vodopad. Ali, tamo gde svaštarenje uplete prste teško je ostvariti značajnije tržne viškove i time dati veći udeo u ukupnoj proizvodnji. Ako se tome doda i podatak da je prosečna starost vlasnika gazdinstava 60, a da je tek svaki 11 nosilac vlansištva mlađi od 40 godina, takođe je nepovoljna okolnost za krupnije izazove u proizvodnji hrane.

4.

Spikeri prvih rezultata saopštili su podatak da se od ukupnog broja gazdinstava gde ubrajamo i poljoprivredna domaćinstav, a to je preko 740.00, njih čak 61,7 se bavi stočarstovm, pre svega govedarstvom i svinjarstvom. To odmah nameće pitanje zbog čega je ta značajna grana poljoprivrede dotakla dno? Voćarstvo dominira u Šumadiji i zapadnoj Srbiji dok je Vojvodina najveća žitnica…Beleži se trend ukrupnjavanja poseda, podmlađivanja mehanizacije i određenih iskoraka u proizvodnji i predadi voća, povrća i žestokih pića…

Ključni podaci o novoj generaciji mlađih preduzetnika u agraru koji obrađuju po nekoliko stotina hektara oranica, imaju savremene plantaže pod voćem ali i određene prerađivačke kapacitete, ostali su najverovatnije, na čekanju. Kao šlag na torti u određenoj prilici, jer nema sumnje da su uz takozvane latifundiste koji „oru“ na hiljade hektara i kapacitete zakupljene od inostranih kompanija i firmi, glavi igrači domaćeg agrara.

Neću da verujem da su „zaštićeni“ od javnosti, jer praktično na svakom značajnijem sajmu poljoprivrede oni se predstavljaju u punom svetlu ne skrivajući bilo koju inovaciju i poslovni iskorak. Ne razumem bilo čiju zavist i sujetu po osnovu koje se veleposednici smatraju sebičnim i nedobronamernim ljudima. Da od bogatstva ne znaju šta da rade? Zbog toga se sa, namerom omalovažavanja, nazivaju latifundistima koji diktiraju otkupne cene poljpoprivrednih proizvoda. Da, oni, u agraru vedre i oblače a ne vlada ili resorno ministarstvo!?

5.

Sa ovom vrstom zrcala ne potcenjujem najbrojnije male i srednje proizvođače kojih je na direktnom i indirektnom platnom spisku blizu jednog miliona. Međutim, kompanije kao što su „Matijević“, „Delta Agrar“, „MK Grupe“ i njim slične su noseći stubovi domaćeg agrara. Svih dobrih i natprosečnih bilansa, tehnoloških iskoraka…

Njihov odraz u ogledalima javnosti, bez obzira kako je ona raspoložena i kritički nastrojena, je pozitivan, ohrabrujući i na strani napretka zajednice po svim linijama i parametrima. Na njih bi mnogi mogli da se ugledaju. I ogledaju.

Svako ogledalo je činjenica PRVOG REDA!!!
…
…