Koliko se obnova zadruga i zadrugarstva kod nas ozbiljno shvata najbolje govori to što je država na taj istureni položaj angažovala ministra bez portfelja koji je u isto vreme zadužen za regionalni razvoj. On, doduše, „gori“ od želje da ponovo pokrene zadružnu priču. Ali…
Odmah se nameće pitanje kako ovom ministru verovati, bez obzira što se gađa krupnim brojkama evra, ako je to čovek koje je pred poslednje parlamentarne izbore otvoreno zapretio građanima da im poštar sa penzijama i drugim prihodima više neće zvoniti na vrata ako ne zaokruže određenu stranku i njenog prvaka na glasačkom listiću. Ovo je primer klasične ekonomske ucene i oni koji ih izgovore sa visoke javne funkcije, narodski rečeno, obične su kabadahije. Nikakvi reformatori.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
I Albert Ajnštajn, najznačajniji čovek u nauci novijeg vremena, mislio je mozgom od 1.400 grama što je u okvirima prosečnih vrednosti. U našim institucijama, institutima, savetodavnim stručnim službama, fakultetima i kabinetima resornog, ali i ostalih ministarstava, trebalo bi da sedi znatan broj Ajnštajna. Međutim, nikako da se pronađu, iako je u pitanju rešavanje jednog vrlo značajnog pitanja za srpski agrar. Reč je o poljoprivrednim zadrugama kojima je pre nekoliko decenija prekinuta životna nit od strane svakoraznih reformatora čije su „zvezde“: agro-industrijski kombinati , SOUR-i, OUR-i, „majke“, „ćerke“ i „snajke“ firme do novih latifundista i drugih Huna i Avara koji oru i preoravaju sve što im padne pod šake. Ali, ako na drugom delu tasa ne bude optimalan broj zadruga, ravnoteža i neka vrsta harmonije u domaćoj poljoprivredi biće i dalje ozbiljno narušena, što znači da će se i dalje kretati po onoj komunističkoj: „Korak napred, dva nazad“.
Prelistavanjem zadrugarske prošlosti, koja inače nije bila ništa manje turbulentna od današnjeg vremena, suočavamo se sa podacima da je do 1900. godine u Srbiji bilo oko 650 zadruga, pred Prvi svetski rat 800, a neposredno pre nego što će ove prostore pokoriti Hitler bilo je registrovano neverovatnih 3.500 zadruga. One su bile okosnica agrara, odnosno proizvodnje hrane, i u poratnom periodu, sve do privredne reforme 1965. godine, kada ubrzo počinje mnogo toga da se menja zbog toga što je u svemu, pa i u ovoj delatnosti, umesto struke dominirala ideologija. Kako „mudri“ drugovi i drugarice iz CK procene i odluče.
Ako na drugom delu tasa ne bude optimalan broj zadruga, ravnoteža i neka vrsta harmonije u domaćoj poljoprivredi biće i dalje ozbiljno narušena.
Zatim dolaze zlokobne devedesete, kada zadruge gube imovinu i kao u vremenu „koza“ bivaju proglašavane za neku vrstu štetočina. Zakonom od 1996. godine utvrđuje se obaveza vraćanja zadrugama osnovnih sredstava, odnosno zemljišta, što je praktično bilo mrtvo slovo na papiru, dok je ubrzo pristigla i pljačkaška privatizacija tokom koje su zadrugari, samo na području Vojvodine, ostali bez skoro 200.000 hektara plodnih oranica.
Donošenje zakona tek je prvi korak ka njegovoj primeni!
Najnoviji Zakon o zadrugama donet 2015. godine, čije „klepanje“ je trajalo skoro dve decenije, zatekao je agrarnu armaturu, kako se često kaže za zadruge, potpuno skršenu. Razbacanu, zarđalu i zaraslu u korov. Procene su poznavalaca ove problematike da je bolje bilo da nije ni donošen, jer bi mnogo toga moglo da krene sa „ledine“, od početka, sa novim konceptima i idejama.
U međuvremenu, tačnije u proteklih nekoliko nedelja, poput kakvog mesije na agrarnom nebu Srbije, pojavio se bivši direktor državne pošte, čelnik PUPS-a i aktuelni ministar bez portfelja zadužen za regionalni razvoj, sa namerom da obnovi zadrugarstvo. Gromoglasno, skoro imperativno najavljuje da će uz pomoć države i opredeljene sume evra, za relativno kratko vreme utemeljiti zadruge u 500 srpskih sela. Za dobre projekte država će obezbediti i do 50.000 evra, a za „vetar u leđa“ može se računati na podršku od 6 do 12 miliona dinara. Računa se i na značajnu podršku lokalnih zajednica, što je više nego prazno obećanje, jer mnoge od njih koje imaju i status grada nisu u stanju da obezbede javni klozet, a kamoli pomoć zadrugarima. Milan Krkobabić samouvereno misli da se parama može sve. Odmah da mu poručim da ne može, posebno ne u zadrugarstvu koje je živ organizam i to ne onaj na nivou amebe i paramecijuma, već ljudskog.
Zemljoradnička zadruga Azanja – nekada i danas!
Zadrugama je potreban osnovni resurs – zemlja, zatim ljudi i to po mogućnosti mlađi, obrazovani ljudi spremni za primenu novih tehnologija i principa rada u poljoprivredi. Obrazaca za savremeno zadrugarstvo ima dovoljno na području Evrope i logično je očekivati da se neke nove generacije ugledaju na modele, primera radi, zadruga sa područja južnog Tirola ili severne Italije. Pored specijalizovane proizvodnje, bilo da je to voćarstvo, povrtarstvo, meso, mlečni proizvodi, njihov rad je pod budnim skenerom stručnjaka, profesionalnog menadžmenta, a u voznim parkovima mnogi imaju i manje poslovne avione. Zadrugarstvu koje se bavi svim i svačim a ponajviše trgovinom, čak i nekom vrstom socijale, gde se uz određene prigodne datume i praznike okupljeni hvataju u „Kozaračko kolo“, velikodušno dele naramci loše napisanih plaketa i zahvalnica a „jagnjeće brigade“ drže potpunu kontrolu o broju liferovanih ražnjeva, odavno je prošlo vreme.
Najnoviji Zakon o zadrugama donet 2015. godine, čije ‘klepanje’ je trajalo skoro dve decenije, zatekao je agrarnu armaturu, kako se često kaže za zadruge, potpuno skršenu.
I još nešto, ali bez ljutnje i moje zle namere, postavlja se pitanje koliko se Milanu Krkobabiću može verovati da će ono što najavljuje ovih dana u društvu resornog ministra i drugih „budžovana“ biti i ostvareno? Malo ko je zaboravio da je on u kampanji pred poslednje parlamentarne izbore javno rekao da oni koji ne budu zaokružili određenu partiju i njenog lidera ne treba da očekuju da će u narednim vremenima na njihova vrata i kapije pokucati poštari sa penzijama i drugim prinadležnostima. To je primer klasične ekonomske ucene i da ne nabrajam šta još. Ali, postojala je i opasnost da doda kako narednih dana neće grejati sunce, da će Dunav krenuti da teče uzvodno, da će Zemlja ispasti iz ose rotacije.
Da li će ovaj uspešni poštar sa pomenutom percepcijom i vokabularom uspeti u svojoj misiji i da na postojećih 1.100 registrovanih zadruga nadogradi još 500, ostaje da se vidi. Iskreno bih se radovao da taj novi zadružni voz sa kompozicijom krene i preko Male Krsne. Ali, iskustvo me tera na opreznost, jer sam se brojnih „uneređenih“ obećanja, projekata i čuda neviđenih previše naslušao i nagledao!
Izvori informacija: sopstvena dokumentacija, podaci „Agromedia“, bilten SANU – poljoprivreda i selo
Komentari