Ubrzano starenje stanovništva svima pričinjava određene probleme. Taj trend posebno je nepovoljan za srpski agrar. Sve dok ROBOTI ne preuzmu poslove poljoprivredi će biti potrebni jaki, odnosno obučeni mlađi ljudi motivisani da prevrću i sitne černozem, ali koji zbog ličnih i opštih razloga ubrzano napuštaju zemlju. Idu da oru, seju, beru, istražuju, selekcionišu, šišaju ovce ili friziraju kućne ljubimce po belom svetu. Oni kojima je u opisu posla da ublaže ovaj problem dovijaju se na svakorazne načine od kojih su pojedini pravo iznenađenje.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Naime, najnovija dosetka je u tome da više niko ne cepidlači i zaviruje u KRŠTENICU (godinu rođenja) vlasnika registrovanih poljoprivrednih gazdinstava i drugih argarnika, tako da za određene kreditne pozajmice i subvencije na istu crtu mogu ravnopravno stati poljoprivrednici sa 20 i 70 godina života. Do juče zemljoradnici, kao i skoro sve žrtve tranzicije, stariji od 50 godina, tretirani su kao olupine sa kojima je nepoželjno ulaziti u bilo kakav posao. Ovaj iznuđeni potez „zatamnjivanja“ godine rođenja, siguran sam, biće kratkog daha, jer isti oni koji ga zagovaraju dobro znaju da je STAROST PODMUKLA I DA BRZO VUČE POTEZE.
Ako i u ovoj kao prošloj godini NAJPRODAVANIJA knjiga u Srbiji bude REČNIK NEMAČKOG JEZIKA sve moje kolumne biće malokrvne priče. Kao ptice koje i pored najbolje volje, vakta i potrebe neće moći da polete. Hoću reći džaba podrške, podsticaji, projekti, obnova zadrugarstva kada NEMA LJUDI. Odlaze oni u nepreglednim kolonama ne samo u Nemačku, već i u druge zemlje EU , ali i one koje nazivamo prekookeanskim. Pored diploma sa sobom nose znanje, brojne veštine, iskustvo i po pravilu su odlične mentalne i fizičke kondicije. Praktično poseduju sve one karakteristike i predispozicije koje su potrebne domaćoj poljoprivredi i njenim PETOLETKAMA.
Još pre deset i više godina u jednom valjevskom restoranu za susednim stolom čuo sam glasan razgovor dvojice sredovečnih gostiju koji se nisu obazirali na bilo čije prisutsvo. Jedan od njih hvalio se kako je od prodatih tovljenika izdvojio 20 hiljada evra da bi svom sinu, tek diplomiranom agronomu, obezbedio odlazak u Norvešku. Ako bude potrebno, naglašavao je, dodaće još para. Dobro sam čuo da ga ne interesuje na kojim će tamo poslovima raditi. Važno je samo da se zaposli. Mnogo ranije pre ove kafanske priče klupko za odlazak mladih u inostranstvo se zakotrljalo, dok su se ubrzane prekvalifikacije i učenje stranih jezika organizovali na svakom „zgodnom“ mestu.
Nacionalna služba za zapošljavanje, Ministarstvo za rad i socijalna pitanja, kao i njihove stručne službe, tek sporadično su se osvrtali na ovu pojavu izbegavajući da iznesu, makar, i okvirne podatke o broju građana koji su otišli na rad u neku drugu zemlju ili kontinent. Tek kada su javno počeli da se saopštavaju podaci o takozvanim novčanim doznakama koje stižu našim građanima od rođaka iz dijaspore, nije bilo teško izračunati da se radi o velikim brojkama. Lično nemam ništa protiv te vrste priliva, ali u međuvremenu Srbija je postala zemlja starih ljudi. Procene su da preko 150.000 tridesetogodišnjaka, koliko se ceni da je napustilo zemlju, ne bi radikalnije promenilo starosnu strukturu stanovništva. Sa druge strane, sela iz kojih se u najvećem broju regrutuju poljoprivredni radnici, svih profila, praktično su opustela i dospela do takozvanog demografskog živog blata. Kada se spoje samo ove dve okolnosti rezultat je PRAZNINA.
Ovu neveselu situaciju sa lošim prognozama razumeli su državni činovnici i njihovi saradnici pokušavajući da principom „zatamljivanja“ krštenice, odnosno godine rođenja naprave nešto povoljniji utisak. Tako je od prošle godine starosna granica za mlade poljoprivrednike podignuta sa 35 na 40 godina. Nemam na pomenutu korekciju nikakvih zamerki, ali to jasno govori da priče o nekoliko hiljada neženja u srpskim selima više ne stoje, jer se one u istom formatu mogle čuti još pre 15-20 godina, tako da su ti mladići sada osobe pri kraju radnog veka.
KORAK dalje po ovom pitanju pre neki dan je napravio Razvojni fond Vojvodine koji je raspisao konkurs za pozajmice zainteresovanim fizičkim licima za kupovinu poljoprivrednog zemljišta. Sve sa ciljem ukrupnjavanja poseda čije prednosti kada je u pitanju održiva i tržišno isplativa proizvodnja su dobro poznati. Zavisno od kreditne sposobnosti zainteresovana lica mogu dobiti pozajmicu od 300.000 do 20.000.000 dinara, sa rokom otplate od sedam godina i grejs periodom od 12 meseci, a sve to uz godišnju kamatu od tri odsto. POSEBNO NAGLAŠEN USLOV za učešće na konkursu je i onaj da je zainteresovano lice MLAĐE od 70 godina. Moglo je bez problema za razumevanje da stoji: od „nepunih“ 70 leta.
Ovakav konkurs, mlislim na detalj sa godinama starosti, može da raspiše samo država i neke njene interesne organizacije i službe. U kupovini vremena, relaksiranju određenih situacija i pojava iskazana je neverovatna maštovitost i upornost. Da se, primera radi, jedan sedamdesetogodišnjak, pa da je sve ROKFELEROV ROĐAK, pojavi danas u nekoj našoj banci i zatraži kredit na sedam godina samo bi mogao da dobije ljubazan osmeh ili eventualno umesto kafe čaj od nane.
Pomeranje starosne granice je jako bitno, jer ono osvedočava svekoliki socijalni, kulturološki i vrednosni iskorak jedne društvene zajednice, odnosno države. To potvrđuje, makar i načelno, davno usvojenu maksimu: DA JE ČOVEK MERA SVEGA. Takozvane „geruzije“ i savete staraca su imale sve civilizacije od drevne Atine i Rima, što je nastavljeno do danas preko KUĆA nacionalne pameti, odnosno AKADEMIJA nauka i umetnosti, u kojima ne stoluju tinejdžeri, već stariji iskusni ljudi. Mnogi predsednici najvećih i najuticajnijih svetskih država birani su i obnavljali mandate u osmoj, pa i devetoj deceniji života.
Međutim, i država, njeno Ministarstvo za poljoprivredu, Razvojni fond Vojvodine, kao i čitaoci portala AGROMEDIA, treba da znaju da je najveće pomeranje starosne granice, i to za izuzetno važan logistički posao poljoprivredi, učinjeno bez uredbi i bilo čijih pritisaka, već sasvim spontano – na protivgradnim punktovima širom Srbije. Godinama, pa i decenijama na oko 1.000 manjih protivgradnih stanica, odnosno lansirnih rampi za ispaljivanje protivgradnih raketa, dežuraju vremešni meštani od kojih mnogi imaju po 70, pa i više godina.
Među njima do skora je bila legendarna Stanka Ristić iz užičkog sela Ponikve, koja je na oblake pune leda sa uspehom ispaljivala rakete u osmoj deceniji života. Baka Stanka je mogla po najvećem mraku bez korištenja baterijske lampe nepogrešivo da opsluži lansirnu rampu i spremno dejstvuje na nepoželjne goste, odnosno gradonosne oblake. Kada je jednom prilikom zakazala tehnika, odnosno od tri upotrebljene jedna raketa bila „ćorak“, Stanka se glasno pravdala poljoprivrednicima iz dvadsesetak sela rečima: „NISAM KRIVA, SREĆE MI“.
Niko nije pogrešio što podmlađuje domaće poljoprivrednike i njihove saradnike. Posebno ako to ne čini na silu, ili uz mandže kakve vidovite Roske ili Branke. To je u najmanju ruku simpatično i ohrabrujuće, a dobro je poznato koliko rad povoljno utiče na zdravlje i dugovečnost ljudi. Vreme će brzo potvrditi da li je najnoviji „eliksir“ u obliku kompresije, pa i ignorisanja krštenice pogodak ili promašaj. Ono što se već sada može reći da ovo liči na ugradnju veštačkog kuka, kako bi se prikrila loša demografska briga i politika. Sada kada je dogorelo do noktiju od priča, parola, poruka i statističkih proseka nema vajde. To je opasnija vrsta SENILNOSTI od one koja se pripisuje starijim građanima. Demografija je sistemsko pitanje, koje kada se prepusti partijskoj pešadiji i stranačkim naturšcima za posledicu ima javne konkusre na koje se pozivaju sedamdesetogodišnjaci da oru i seju, uz punu svest, da su to svojevsrsne nelogičnosti i da tako nešto ne bi uradili ni u Japanu gde je prosečan ljudski vek iznad 80 godina.
Ni prvi dani u 2019. godini nisu prošli ONAKO kada je u pitanju poljoprivreda. Po sopstvenom nahođenju, uz pomenutu demografsku neobičnost, izabrao sam informaciju koja svedoči da je na površini Meseca proklijalo seme pamuka. To se desilo na takozvanoj udaljenoj strani ovog Zemljinog najbližeg svemirskog saputnika, a eksperiment je delo naučnika i astronoma iz Kine. Pored semena pamuka, u posebnoj kanti nalazi se i krompir, biljka skupljen, kvasac i jaja vinske mušice. Oni za sada „ćute“.
Međutim, ne ćute oni koji su zaduženi za praćenje seoskog turizma pa će tako od 1. jula ove godine svi koji rade u ovoj oblasti morati da plaćaju POREZ na prihod koji ostvare od pružanja usluga. Od ove obaveze neće biti izuzet niko, pa ni salaši, etno-sela, vajati i ostali turistički kapaciteti. Kako smo saznali, porez na prihod iznosiće pet odsto prosečne mesečne zarade po zaposlenom u prethodnoj godini pomnožen sa brojem pojedinačnih ležajeva. Računica kaže da se ne radi o velikim sumama i da je ovo prilika da se seoski turizam ponovo vrati u žižu javnosti iz koje su ga izgurali svakorazni splavovi, turistički performansi, derneci i pijana tumaranja, sve to uz nezaobilazne podvale i prevare. U Srbiji, nezvanično, ima registrovanih 1.000 seoskih domaćinstava koja se bave ovim poslom i koja u proseku imaju od 7 do 12 ležajeva.
I ovom prilikom ću podsetiti da u Francuskoj od turističkog sadržaja FLENOTERAPIJA, odnosno valjanja ili ležanja u pokošenom senu godišnje zarađuju više desetina miliona evra. Valjanje u blatu sopstvenog samozadovoljstva ne donosi ni žute pare.
Komentari